Живојин Мишић је тип српског ратника и не могу одолети искушењу да нацртам силуету овог шефа. Нећу говорити о његовим ратним подвизима. Они који се интересују за војне операције, знају његов удео у победама 1914. године и победама које је извојевала српска војска пред Битољем у току последња 3 месеца 1916. године. Покушаћу да дам психолошку анализу овог човека који дивно обједињује све особине својствене лепој српској раси.

Средњег стаса, са проседим брком, Војвода Мишић има спољашност лепих српских сељака из Колубаре, одакле је родом.

Он је сељачко дете и веома се поноси тиме. Живот га је одвојио од мале очинске куће, сасвим беле услед зеленог воћњака. Војвода МИшић је најкултивисанији и финији светски човек, али његово срце је остало тамо на брежуљцима који окружују варош Ваљево. Када је крајем 1914. готово цео свет аплаудирао готово чудесној победи српске војске, подвизима њених војсковођа, а поготову Мишићу, он није хтео даде ићи у Београд да слави. Он неће акламацију, иако је праведно заслужио, и одлази да се одмори неколико дана код свог брата, сељака, усред зимског села.

Војвода Мишић је скроман мудрац. Дубоко религиозан али нимало затуцан, он је одлучан отац. Врло љубазан, прима многобројне странце који долазе да га потраже и за сваког имам лепу реч. Ипак, он је повучен и отркива своје срца само онима које сматра правим пријатељима. И то је једна од одличних особина коју је наследио од својих сељачких предака. То је диван шеф, обожаван од својих официра и својих војника. Он захтева строгу дисциплину али такође уме све да осоколи добром вољом. Војвода је врло праведан и сви његови подчињени, до најпростијег војника, знају да ће саслушати њихове жалбе, и да ће, ако имају основа, праведно пресудити. Војвода зна да једино шеф који може да рачуна на оданост својих потчињених може да изврши велике ствари.

Поступа са својим официрима као са својим сарадницима и пријатељима, а не као са нижима. Ако се један од њих или неки војник истакао, он може бити сигуран да ће му његов Војвода признати заслуге и наградити. Да ли је стога чудо да су сви приправни да се драге воље жртвују за свог омиљеног шефа. Био сам често са Војводом Мишићем на разним местима где га је рат приморао да тразапне шатор. Имао сам увек утисак да се налазим усред једне велике породице. Једино велике војсковође су способне да створе једно такво душевно стање, повољно, чак потребно, за успех ратних операција.
За време битке Војвода Мишић је миран. Његову кратку и одречиту реч слуша цео свет. Кад га човек види како мирно пуши многобројне цигарете, има инстиктиван утисак да овај ћутљив човек влада битком и да ће повести своје трупе ка победи. Такав је Војвода Живојим Мишић. Први српски тип: одлично срце, човек више интелигенције и неукротиве енергије.

Он има још једну врло велику особину: „умео је да остане једноставан и скроман поред све славе коју му је донело његово брилијантно држање.”