Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић.

 

 

Послужилац лансирне рампе, војник Мирко Љубојевић:

  

  

Вечерас обарамо „Мираж”

 

Одмарали смо на војничким душецима простртим по поду у просторијама економије у Шимановцима. Тог поподнева из Јакова су нам се придружили водник Мирослав Денчев и војник Владимир Милић. Требало је да кренемо на дежурство око 17.30 часова.

Око пола шест долази поручник Дарко Николић и наређује да се спремимо јер ћемо ускоро кренути на положај. Били смо млади, ничег се нисмо плашили. Звали смо себе „мафијом” и том речју се међусобно поздрављали.

Крећемо на положај Влада и ја. Пролазим поред свих који леже и уз поздрав дланом о длан кажем: „Иде мафија на положај, вечерас обарамо ’мираж’. Сви отпоздрављају, дајући себи и нама морала и снаге. Крећемо возилом ТАМ-110. Дарко вози, а ми смо на каросерији. Кажем Влади: „Ако вечерас нешто не оборимо, ништа нисмо урадили.”

Долазимо на положај. Дарко улази у кабину УНК, а Влада и ја се „смештамо” неких тридесетак метара од кабине и 50–60 метара од ЛР. Удубљење у којем смо личило је на ров, а у ствари је био колотраг великих трактора. Поред нас телефон за везу са УНК.

У 19.45 часова, на знак приправност број 1, одлазимо до лансирних рампи, прикључујемо електроприкључак (ОШ) на ракете и враћамо се (ракете још нису биле „крштене” – нисмо им дали пригодно женско име). Лежимо у трави. Рампе се уз шкрипу и цијукање покрећу лево-десно. У једном тренутку Влада диже слушалицу и слушајући разговор у кабини УНК, окреће се ка мени и каже: „Кућо, ови ће да гађају.” „Шта да гађају!”, кажем. Само што сам то изговорио, чуо се кратак прасак, а онда тутњава и сјај пламена по целом положају. Земља се затресла, осећало се како вибрира тло испод нас. А онда, не зна се шта пада по нама, камење, земља, грање. Креће и друга, исте манифестације. Кад су се мало удаљиле и смањио се звук мотора, као да је настала тишина јер је бука агрегата много слабија од буке ракета при старту. Чујем из села грају, галаму и аплаузе. Људи се радују, навијају као на утакмици. Одушевљени су.

На небу танка облачност. Видим одвајање стартног мотора прве ракете. Она онда улази у облак, који на том месту заблесне од пламена маршевског мотора. Потом је јако синуло, а онда је небо почело да пламти. Настаде карамбол. Црвенило се шири кроз облаке. Авион почиње да пада и појављује се испод облака. Пада доле, а ја имам утисак да иде право на мене. Најпре обојица лежемо на земљу, а онда устајемо и трчећи се скривамо у оближњи канал. Тражећи заклон упадамо у воду. А ето, авион је падао далеко од нас, више од 10 km. Док је падао ка земљи, по њему је осута паљба ПВО артиљерије.

Онако мокри долазимо до кабине. После десетак минута Дарко искаче из кабине и пита нас шта смо видели. Кажем му: „Видели смо да је нешто пало, не знамо шта.” Након још неколико речи окренуо се и отишао назад.

После неког времена почињемо да се премештамо. Обарамо рекорд у превођењу. Велике металне клинове, који учвршћују прилазне мостиће, а које смо забијали у земљу помоћу прибора „баба и деда”, вадимо голим рукама, неком надљудском снагом! Позадинац долази до нас, даје нам по мало воде да попијемо јер су нам уста потпуно сува. Све смо спаковали и утоварили. У једном тренутку долази потпуковник Дани и каже: Шта сте урадили, урадили сте. Брзо се са техником склоните одавде.

Био је то изузетан физички напор, који смо без иједног светла у потпуном мраку савладали. Кад смо дошли у Прхово потврђено нам је да је оборен F-117А.