Одломак из књиге „Мирис барута и смрти на КиМ 1998. године”, аутор генерал  Небојша Павковић.

 

За време састанка у салу jе дошао потпуковник Тешовић, оперативац из команде ПрК и пренео ми информацију да се одмах јавим начелнику Штаба Лазаревићу. Изашао сам из просторије и назвао Лазаревића. Рекао ми је да је погинуо мајор Горан Остојић, начелник Штаба 63. падобранске бригаде и још тројица старешина: да су тројица рањени, а један нестао.

Каже да још нема прецизних података зато што се још воде борбе за извлачење рањених и погинулих, да се сукоб догодио око 16:00 на објекту Раденица код села Јасић. Наредио сам Лазаревићу да предузме све мере да се рањени и погинули извуку из борбе и да се контролише линија блокаде на том делу фронта. Затим сам известио присутне о случају и напустио састанак. Када сам се поново чуо са Лазаревићем, известио ме је да су рањени и погинули припадници 63. падобранске бригаде извучени са места сукоба захваљујући пожртвовању посаде хеликоптера, која је по ноћи летела да их евакуише. Међутим, није имао нових информација о околностима под којима су настрадали припадници ове елитне јединице.

Лазаревић ми је рекао да је његов утисак да о овом догађају нико из бригаде не жели да даје информације што ме је мало збунило. Рекао ми је да је управо добио још једну трагичну вест: у сукобу са већом групом ШТС у рејону села Брезна, у општини Драгаш, погинуо је капетан Бојан Денић из састава БГ-6/549. мтбр.

Известио сам команданта Самарџића о овим трагичним догађајима.

Његово мишљење је било да догађај у 63. падобранској бригади може значајно утицати на понашање целе јединице и да размотрим могућност да је привремено извучем из блокаде Јуника. Било је касно да у току ноћи било шта предузимам у вези са тим. Размишљао сам о мајору Остојићу и о мом последњем сусрету са њим. Упознао сам тог стаситог јунака из Бачког Доброг Поља, 22.07.1998. године, недељу дана пре овог трагичног догађаја. Одмах је оставио на мене утисак одлучног и достојанственог човека. Рекао сам да ми је драго што сам упознао мајора, јунака о коме сам до тада чуо много лепих оцена и коментара. Одавао је утисак доброг војника, врхунског професионалца и пристојног саговорника. Запазио сам ожиљак који је имао на лицу, вероватно од рањавања, али га нисам ништа питао. Разговарали смо о ситуацији око села Јуник и Кошара и о задацима које је извршавала његова јединица. Говорио је јасно и војнички прецизно. Није хвалио ни својујединицу ни себе. Знао сам да он „држи” ту јединицу. Стално је са војницима и старешинама. Планира и командује сваком акцијом.

Неустрашив је и храбар. Свима служи за пример.

Сећам се да смо попили кафу и хладан сок. Поздравио сам се са њим, пожелео сам му срећу и упозорио га да чува своје људе и себе од опасности које прете у шумама Јуничке планине, по којима лутају бројне групе ШТС и из заседе мучки убијају наше војнике. Одговорио ми је да то зна и да непрекидно предузима мере за заштиту јединице. Нисам могао да претпоставим да ће нам то бити први и последњи сусрет. Када сам чуо за његову погибију, нисам могао да поверујем. Био сам љут на себе што нисам дуже са њим разговарао, што га нисам више саветовао и што га нисам „отерао” са КиМ у Београд.

Међутим, знао сам да се од судбине не може побећи. Са својом судбином се срео херој Горан Остојић, на трагичној Јуничкој планини, на објекту Раденица, источно од Гуновца.

Срео се и отишао у легенду.

Погибија Горана Остојића сада је била строго чувана тајна. Ова елитна, 63. падобранска бригада била је у саставу Корпуса специјалних јединица и по наређењу НГШ ВЈ Перишића дошла је на КиМ 10.07.1998. године. Њеном доласку претходио је захтев команданта З.А Самарџића од 1. 7. 1998. године. Командант КСЈ, генерал-мајор Љубиша Стојмировић, известио ме је већ сутрадан о могућностима да ова јединица дође на КиМ. Тако је и Остојић дошао овамо. Очекивао сам да ћу наредног дана сазнати нешто више о околностима под кој имај е погинуо Горан Остојић и група његових старешина. По доласку у канцеларију 29.07.1998. године одмах сам назвао пуковника Лазаревића и сазнао да смо имали проблем са понашањем припадника БГ-63, после погибије мајора Остојића.

Јединица је, без одобрења команде Корпуса, напустила линију блокаде и ангажовала се у акцији извлачења рањених и тела погинулих другова. Блокада Јуника је доведена у питање. Створење коридор кроз који су ШТС могле изаћи из Јуника. Начелник Штаба Лазаревић није имао прецизних информација о томе. Предузео је мере да јединице које су биле на положајима дубинског обезбеђења државне границе затворе линију блокаде. Ови догађаји могли су да компромитују целу акцију „Јуник”. Наредио сам Лазаревићу да утврди да ли су ШТС изашле из Јуника и да упозори све јединице на опасност која им прети од њих. Из пресретнутих разговора шиптарских команданата сазнали смо да су им јединице у околини Малишева у тешкој ситуацији, јер су јединице МУП-а заузеле све важне позиције.

Команданта Армије нисам имао шта да известим, али сам га упозорио да постоји опасност да пропадне акција блокаде Јуника. Наредио ми је да прикупим све податке о догађајима у 63. падобранској бригади и да дођем код њега на ИКМ- 3.А. Из Штаба МУП-а за КиМ назвао ме је пуковник полиције Мирослав Мијатовић и позвао на састанак који је у Штабу заказан за 15:00 часова са министром МУП-а Републике Србије, Влајком Стоиљковићем. Одговорио сам да имам заказан састанак са командантом Армије и да нећу моћи да стигнем.

У току дана стизале су разне верзије о погибији мајора Остојића. Имао сам утисак да се оклева са званичним саопштењем. У Оперативном дневнику ПрК, 28.07.1998. године било је записано: „Око 20:00 часова у повратку са линије блокаде, БГ-63/3.А, у рејону Раденице, тт 1119, отворена је узастопна заседна ватра са око 5 метара на припаднике наведене БГ, при чему су настрадали мајор Горан Остојић, командант БГ и још два припадника, док је један теже рањен. Двојица припадника су нестали, процењује се да су мртви”.

Из ове кратке забелешке нисам могао сазнати како је дошло до трагедије.

На основу Извештаја који је Миле Карановић, командант БГ-63, послао начелнику штаба КСЈ, нисам могао да закључим због чега је мајор Остојић - касније унапређен у чин потпуковника - изгубио живот. У то време БГ-63 налазила се у блокади села Јуник, на објекту Раденица, западно од Јуника на 3 километра. БГ - 63 је требало да из рејона Раденица спречава продор ШТС из Јуника према селу Кошаре и да се, у садејству са БГ-72, ангажује на разбијању и уништењу терориста који покушавају пробој и спајање са убаченим ДТГ из Републике Албаније. У извештају је написано да је: „28.07.1998. године пуковник Котур, заменик пуковника Лазаревића, наредио да БГ-63 заузме објекат Гуновац који се налази источно од линије блокаде на Раденици, на око 700- 800 метара”. Пуковник Котур није био заменик пуковника Лазаревића него је био на дужности начелника пешадије у штабу ПрК, а наређење је издао у духу одлуке да се „сузи” линија блокаде ка селу Јуник. И остале јединице које су биле у блокади добиле су наређење да се помере ка Јунику.

Пре поласка на задатак, Остојић је извршио све припреме и у 12:00 часова упутио извиђачку патролу ка Гуновцу. Поштујући сва војничка правила, Остојић је са јединицом дошао на око 300 метара од Гуновца и у 15:45 упутио нову извиђачку групу да поседне објекат и обезбеди прихват главних снага јединице. Око 16:00 извиђачку групу којом је командовао командант Карановић, напала је група ШТС и спречила у освајању Гуновца. Интервенисао је Остојић, извукао групу и у 17.00 наредио да се јединица по групама врати у базу. Када је изгубио везу са овом извиђачком групом, Остојић је теренским возилом кренуо ка том рејону и упао у заседу ШТС. Том приликом ј е погинуо.

Борба за извлачење тела погинулог Остојића трајала је од 17:30 до 21:00. Био сам изненађен да су припадници ове јединице за интервенције кренули ка угроженим рејонима моторним возилом, јер сам то наређењем строго забранио, због опасности од заседа. То сам рекао и лично Остојићу када је био код мене. Пре него што сам кренуо на ИКМ-3.А, пуковник Лазаревић ми је послао још један извештај о овом догађају: „После погибије мајора Остојића, линија блокаде Јуника остала је непоседнута, па је већи број ШТС то искористио и из села кренуо ка граници и Републици Албанији. То је још више усложило безбедносну ситуацију, јер се јача групација ШТС практично „разлила” по шумама Јуничке планине, поделила у више група које су почеле да с леђа нападају наше јединице. Тај простор се практично више није могао контролисати, постао је потпуно небезбедан за било какве покрете. Требаће времена да се ситуација стави под контролу”.

У овом извештају пуковник Лазаревић је написао шта је све предузео ради превазилажења насталих проблема. Док сам ишао према касарни „Косовски јунаци”, закључио сам да, без обзира на настале околности, најтежи губици су људски животи.

Да ли је све требало тако да се деси? Због чега се десило? Да ли је мајор Остојић требало да се нађе на том месту? Да ли је требало на такав начин да изгуби живот?

Нашао сам одговоре на нека од ових питања, али о њима у то време нисам никоме говорио.

Што се тиче ангажовања јединице и постављених задатака, све је било легално и према предвиђеним правилима употребе јединице. Мајор Остојић је предузео све што је потребно да БГ-63 изврши постављени задатак. Међутим, мајор Остојић је био начелник Штаба 63. падобранске бригаде и у том својству је био ангажован на КиМ. Он није требало да са извиђачким групама иде на извршење задатка, већ да из базе или са свог Командног места командује и усмерава рад свих јединица и извиђачких и група које је слао на задатке.

Али, мајор Остојић не би био јунак да није желео да у сваком тренутку буде са својим војницима и старешинама и да са њима дели све опасности, ризике и судбину војника. Због тога је погинуо. Журио је да спасава животе својих људи не мислећи о свом животу. Без обзира на опасност, појурио је аутомобилом кроз Јуничке шуме. Био сам „љут” на њега, није ме послушао да се чува у тим шумама, да не користи возило, да не иде у сваку акцију.

Али, због њега и осталих погинулих и преживелих јунака, ова бригада је постала легендарна. Због тога је ПрК упутио предлог и упорно тражио да се потпуковник Горан Остојић посмртно одликује Орденом Народног хероја. Међутим, „победили” су они који су овакве догађаје посматрали из удобних београдских фотеља, а погибије јунака сматрали као њихову професионалну обавезу.

 

Син Богдан испред бисте у основној школи која носи његово име у Јагодини.
 

 

Захваљујући овом човеку, његовим саборцима и осталима који су преживели сличне ситуације, Горан Остојић је ХЕРОЈ и такав ће остати. Боље би било за све нас да је остао жив и да са својом породицом, супругом и сином, које сам имао част да упознам, ужива у животу и не размишља о малодушницима који одлучују да ли је неко заслужио да буде херој или не.