Миле Пантовић ПАНТА

Десетар

19 година

53. гранични батаљон

Караула Кошаре

Од 17.03.1998. до 10.04.1999.

Живим у селу Мионица од Косјерића. Бавим се сеоским туризмом.

 

                                                                  Опис догађаја

 

   У марту 1998. године отишао сам у 53. гранични батаљон, у центар за обуку граничних јединица у Војсци Југославије. Због саме тадашње ситуације на КиМ, имали смо убрзану обуку која је трајала до 15. маја. После обуке сам отишао на караулу Дева на курс за командира одељења, који је исто био убрзан због саме ситуације на граници. Након завршетка курса, остао сам на караули Дева као командир првог одељења. Ту сам извршавао дужност вође патроле и вође заседе, као и дежурства на караули. Касније ме је командир карауле обучио за нишанџију на минобацачу од 60мм. На Деви сам имао доста акција, а и прелазака терориста који су спречени у томе, а неки су и приведени. Половином септембра месеца добио сам премештај на караулу Кошаре, као појачање. Ту сам обављао функцију командира одељења. На караули Кошаре највише сам обављао дужности: вође патроле, заседе на тачкама 601, 502, гранични камен Ц4 и код старе карауле. Задатке сам извршавао по дневној заповести командира карауле и водио рачуна о свим војницима, који су ишли са мном на дужност.

Негде у новембру 1998. године код граничног камена Ц4 око 3 часа ујутру, спречили смо покушај преласка терориста. Пошто се све брзо дешавало, а и спремало се бомбардовање, и ми смо се припремали за такве акције. За Божић 1999. године, био сам у заседи на тачки 602 са 12 војника када су на нас пуцали терористи из Албаније. Тада смо добили наређење да морамо напустити караулу и да убудуће правимо бункере и саобраћајнице ван карауле. Пошто сам био прво одељење, добио сам локацију где да се прави бункер. Имао сам срећу што сам столар, па ми није било тешко да радим са дрветом. Секли смо балване од букве, укопавали у земљу све један до другог, затим стављали најлон и затрпавали земљом и онда маскирали грањем. Све ово што смо радили, било је јако тешко јер нисмо имали адекватан алат. Услови су били отежани јер је био велики снег и земља се била смрзла. Своје заклоне смо завршили до фебруара месеца и пребацили се у њих. На караули су остали само кувар, пекар и везиста.

 

 

 

 

После дужег времена 08.04.1999. био сам дежурни на караули. С обзиром да смо били сви ван, ја сам обилазио бункере и био у караули са везистом. У 00:00 предао сам дужност помоћнику и отишао до свог бункера да се одморим. Током одмора у бункеру, стално ме је нешто будило на сваких пола сата, не слутећи шта ће да нас снађе за пар сати. Око 4 часа ујутру, тргао сам се из сна као да сам нешто сањао. Погледао сам око себе и видео све војнике. Све је било у реду. Опет сам се вратио да легнем, али ту више није било спавања, само мало дремања. Након неког времена, чуо сам командира карауле, како прича преко мотороле са вођом патроле на граничном камену Ц4. Командир је изашао напоље и наставио разговор. Одмах сам обуо чизме и кренуо за њим. Када сам изашао, чуо сам како је рекао „немогуће” и дозволио војсци да отвори ватру на терористе, који су се груписали на граничној линији. Одмах сам утрчао у бункер, пробудио војску и наредио да се узме сва опрема и наоружање које смо ту имали. Изашао сам напоље код командира и питао - Хоћу ли ја по свом распореду или ново наређење? Он ми је рекао да идем по свом распореду, али да нема слободну моторола да ми да, јер су све на рејону.

Као командиру првог одељења, мој распоред је био код старе карауле, неких 30 метара од граничне линије, а ја сам тада био од њега удаљен неких 3 км. Са мном је било 7 војника који су кренули за мном на свој положај у случају напада. Командир је отишао према караули и у том тренутку чула се огромна пуцњава код граничног камена Ц4. Са својом групом сам кренуо на положај и у путу смо чули како прелећу гранате преко нас које гађају тачку 601. Тешко нам је било да изађемо на положај јер је било доста снега који се по мало топио, те нам је успоравао кретање. Изашли смо на положај скроз мокри и уморни. Распоредио сам војнике по заклонима и наредио да нема пуцања док нам нападачи не приђу што ближе и да се муниција мора штедети. Већ је добро свануло после пар минута и добро се могао видети терен. Када сам погледао у њихову територију, имао сам шта и видети. Тамо је било више стотина терориста у црним комбинезонима и фантомкама. Видео сам да се ми њима не можемо супроставити. Били су далеко бројнији. Издао сам наређење да не смемо никако пуцати и дозволити да нас открију јер смо онда у том случају готови. Негде око 7 часова почела је да пада киша, а ми смо онако мокри, гладни и жедни држали свој положај. Посматрали смо све шта раде, где су им упоришта и минобацачи, али без мотороле нисам могао да јавим и наведем наше минобацаче да гађају по њима. Све време су их промашивали, а терористи су имали такав положај, да су били безбедни. Јео сам се у себи како не могу да јавим нашима, али нервирање је било узалудно. Негде око 14ч, 5-6 терориста је прешло у нашу територију,  кренувши ка нама - али су се убрзо вратили. Пошто смо били скроз мокри, гладни и жедни, без икаквог контакта са караулом и информацијама шта се дешава са осталима, фокусирао сам се на нас, како нас сачувати. У том тренутку сваки губитак би ми тешко пао, те сам размишљао шта радити, а сачувати живе главе. Војника Мирковић Милоја пребацио сам испод једне букве у ров, да се бар мало заклони од кише. Изашао сам на чистину и заклоњен уз стару стражарску кућицу, почео да машем са пушком и дајем сигнале војницима који су били на коти 601 да нас примете. Они би у случају јачег преласка терориста отворили ватру и по нама. Незнајући да су терористи изгранатирали коту 601, и да су се наши са ње повукли на резервни положај, био сам примећен од стране терориста где су одмах испалили гранату из минобацача на мене која је пала поред рова где сам оставио војника Мирковић Милоја. Истог тренутка сам помислио да је мртав, али на сву срећу изашао је неогребан. Преместио сам га на друго место и размишљао шта да радим јер се спрема мрак. Са нама је био и десетар Вујке са којим сам се консултовао. Он је само тврдио да ће нам стићи појачање јер командир карауле зна где смо отишли. Ни слутели нисмо да је већ ујутру он рањен у БОВ-у и да није са нама на караули. Пао је мрак, а неки од војника су почели да се тресу од хладноће. Размишљао сам шта чинити. Донео сам одлуку да уђемо у стражарску кућицу и у нису за муницију како би се мало заклонили од кише и граната наше артиљерије, која је дејствовала по линији. Касније сам три војника повукао из кућице код нас, јер је кров био од бетона и како би сви били на окупу. Недуго затим, кроз један отвор, један од војника приметио је како нам се приближавају тројица терориста. Рекао сам да буду што тиши. Излазим иза кућице и чекам их да ми приђу на 2 метра, како би их побио и одмах склонио тела да не буду откривена, а самим тим и ми. Они су се на своју срећу окренули и вратили на своју територију, чиме су избегли сигурну смрт. Око 3 ујутру, донео сам одлуку да се морамо повући са тог места до бункера како би видели шта даље. Неки су се бунили, али су ме на крају послушали. Нисам ни слутио да смо у потковици. Пред свануће сам рекао војницима - Ја крећем први са ноћним нишаном до границе видљивости, за мном да крену остали у истим размацима. Провукли смо се кроз поток и прошли поред митраљеског гнезда које су поставили терористи, дошавши ту са друге стране. Дошли смо до свог бункера и ту смо затекли два војника децембарске класе који нису знали где ће. Од њих сам чуо да је командир карауле рањен и да је нестало мина за минобацаче. Све сам их ту оставио, док смо један војник и ја отишли до карауле да узмемо неку конзерву и цигарете ако има. Дошао сам до карауле и видео да је погођена гранатом. Узео сам цигарете и кренуо у канцеларију да узмем наша документа, али је канцеларија била закључана. Нисам желео да је обијам. Вратио сам се у бункер и поделио војсци све што сам имао. Мало су се одморили и ту сам поставио заседу да не би терористи пратили наш траг.  Ту смо били стационирани до предвече, али сам одлучио да се повучемо на резерни положај, код Мусине куће, јер горе није било никога од наших. Пошто смо морали да претрчимо једну чистину, наредио сам да ћемо ићи по двојица, да у случају неког погоде, други му могу помоћи. Уједно и да би се брже пребацили. Пошто ми се исцепала навлака на шлему, лако сам био уочљив од стране непријатеља. Кренуо сам напред, а замном и десетар Вујке. Претрчали смо чистину и заузели положај, а одмах иза су дошла још два војника. У том тренутку су нас приметили и гађали минобацачем, али срећом, нико није био погођен. Био сам у клечећем ставу и спремао се да кренем у даље пребацивање. Када сам устајао из клечећег става, осетио сам ударац у подлактици десне руке. Бацио сам се на земљу да одглумим да сам мртав. Викнуо сам Вујкету - Погодише ме! Како кад се ниште није чуло? - Снајпер Вујке. Сад ти преузимаш војнике, а ја ћу се некако снаћи. Вујке - морам овде оставити опрему и пушку, а ви је покупите ако успете.

 

 

Код себе сам оставио неколико бомби, ако ми затребају да се браним или убијем, да им не би у руке пао. Скочио сам нагло и на цик-цак отрчао до једне велике букве. Када сам се заклонио иза ње, у камен поред, погодио је метак. Имао сам још једну шансу, ако успем да се пребацим у неки јарак вероватно бих се спасио. Опет сам кренуо нагло и успео. Међутим, и даље ме је пратио снајпер, али сам ту ипак био безбедан. Кад одједном, у целој ситуацији на мене налеће водник Рале „Пламен”. Изненадих се јер знам да је он дан пре напада скинут са карауле. Рале ми је помогао да се превијем јер ми је рана била огромна. Кост је била оштећена од распрскавајућег метка. Рекао сам Ралету да сам ишао у караулу за документа и да нисам могао да отворим канцеларију, па да он оде јер има кључ. Рале је наредио двојици војника да крену са мном и да ме одведу до резервног положаја како би ми се указала помоћ, а он запутио на караулу. Сишли смо до Мусине куће. Ту су били сви и комадант Димчевски. Њему сам испричао све шта се десило. Ту сам добио чај и парче хлеба које нисам могао ни да поједем од болова. Димчевски је позвао два војника и рекао - Водите га. Он мора у стационар. Ми смо кренули низ шуму. Свуда око нас се пуцало. Дошли смо до места где долази санитет, али је он одвозио рањенике у Ђаковицу, те сам морао ту да сачекам до ујутру. Имао сам страшне болове и нисам могао ока склопити. Ујутру око 7 часова дошао је санитет и одвезао ме у стационар. Тако ми је након 13 часова од рањавања указана помоћ од стране лекара. Када сам стигао у стационар видео сам мајора Шљиванчанина који није поверовао у моју причу шта се горе тренутно дешава јер је он био рањен дан пре мене. Лекари су ми указали помоћ и рекли да морам хитно у КБЦ Приштина на операцију. Рана је била озбиљна. У Приштини сам затекао командира карауле и још војника и старешина. Имао сам операцију и после 7 дана сам пребачен у војну болницу у Нишу, где сам имао 2 операције и после 21 дан сам пребачен на ВМА. На ВМА сам провео скоро годину дана и имао 5 операција, након којих су ми једва успели спасити руку.