Пре 19 година, на Црногорском приморју планиран и готово извесно самоубилачки напад РМВЈ на бродове Северноатлантске алијансе. Иако готово није имала изгледа да ће постићи осетнији успех против непријатеља и извесну вероватноћу да се ниједан од њених бродова неће вратити са тог задатка, пре 19 година команда најјаче јединице тадашње Ратне морнарице Војске Југославије – 18. флотиле ракетних бродова, није оклевала да покуша извести ракетни напад на ратне бродове земаља НАТО које су 24. марта 1999. започеле оружани напад на тадашњу Савезну Републику Југославију.

Планирани напад, стицајем околности, није реализован, али су остала писана сведочанства о нечему што је могло бити највећа поморска битка вођена пред обалама Црногорског приморја.

Показује то „Заповест за одбрану Бр.2“ од 29. марта 1999. коју је „Вијестима“ уступио тадашњи командант 18. флотиле ракетних бродова, вицеадмирал у пензији Јован Грбавац.

У чину капетана бојног брода, Грбавац је у пролеће 1999. био на челу јединице која је обједињавала најмоћније бродове са којима је располагала РМВЈ – две ракетне фрегате типа „Котор“, једну ракетну фрегату типа „Кони“, четири ракетне топовњаче типа 401 и два стара ракетна чамца класе „Оса“.

Након првог удара НАТО снага на СРЈ у ноћи 24. марта 1999. године, током којих је противник дејствовао из ваздуха по радарима и стационарним системима везе РМВЈ на Обоснику, Мавријану и Црном рту, Грбавац је снагама под својом командом издао заповест, што је укључивала и могућност наношења координираног ракетног удара по бродовима НАТО на јужном Јадрану.

Актери тог догађаја, осим Грбавца који је касније постао командант Морнарице Војске државне заједнице СЦГ и саветник за одбрану бившег председника Србије Бориса Тадића, требали су да буду и неки од официра који су касније одиграли велику улогу у увођењу Црне Горе у НАТО, попут дугогодишњег бившег начелника Генералштаба ВЦГ, адмирала Драгана Самарџића или бившег, односно актуелног команданта Морнарице ВЦГ, капетана бојног брода Дарка Вуковића и капетана фрегате Веска Томановића.

 

Дарко Вуковић

 

„Одлучио сам: за одбрану од агресије НАТО са мора и из ваздушног простора снаге 18. ФРБР груписати у Тактичку групу 505 састава Борбена група 1 (ракетне фрегате-33,34) у рејону базирања Бока, Борбену групу 2 (ракетне топовњаче 404,406), у луци Бар, Борбена група 3 (ракетне топовњаче 401,405) у рејону базирања Бока у резерви команданта Флоте, и групу ракетних чамаца (304,306) у луци Тиват. Са осталим снагама у фази ремонта и распреме изводити против - ваздухопловну одбрану (ПВО) и противдиверзантску одбрану ПДиВО) у рејону Тиват - Бијела. Са ТГ-505 састава БГ-1 и БГ-2 бити у сталној готовости за напад на непријатељске поморске снаге са циљем наношења што већих људских и материјалних губитака. Тежиште имати на бродовима даље заштите, а у повољним условима и на ударним бродовима 6. флоте РМ САД. У периоду до извршења задатка, изводити ПВО и ПДиВО, отклањати кварове, вршити морално - психолошке припреме за напад. Интензивно изводити маскирање прикривањем, обмањивањем и маневром у рејону базирања. Почетком напада једновременим маневром ТГ-505 и снага за маскирање у садејству са 108. обалском ракетном бригадом, извршити заједнички ракетни удар по поморским снагама НАТО”, стоји у заповести коју је Грбавац донео у 8 сати 29. марта 1999, на командном броду РМВЈ „Ловћен” у Бару.

Пред његовим бродовима стајала је застрашујућа армада - 64 моћна ратна брода САД, Француске, Велике Британије, Италије и Немачке (носачи авиона, носачи хеликоптера, ракетне крстарице, разарачи, фрегате и корвете) и три подморнице и око 280 авиона и 60 борбених хеликоптера на тим пловилима.

Комплетна флота дејствовала је по циљевима у СРЈ крстарећим ракетама или авијацијом са удаљености од 70 до 200 километара од обале Црне Горе. Флота НАТО била је додатно обезбеђена и специјалним бродовима за електронско извиђање који су пратили сваки покрет јединица РМВЈ или дејства њених осматрачких радара, те патролним и противподморничким авионима који су стално летели над овим делом акваторијума: Противподморнички авиони типа П-3Ц Орион су јужни Јадран буквално прекривали избацујући хидроакустичне плутаче за ослушкивање морских дубина у којима су покушавали да открију једну југословенску дизел-електричну подморницу типа „Сава” и четири мале диверзантске подморнице типа „Уна”.

Југословенске подморнице су НАТО поморске снаге сматрале за најопаснију директну претњу...

Оне, међутим, као и већи дио остатка флоте РМВ након година ратова у бившој СФРЈ и економских санкција УН, биле су у највећој мери технички неисправне...

„Подморница П-831 Сава је због дугогодишњег неулагања у ронилачку проблематику, имала низ кварова и нерешених техничких детаља који нису гарантовали ни њену безбедну вожњу у зароњеном стању, а камоли ефикасну борбу против непријатељских најсавременијих бродова. Наиме, непријатељ је стално у ваздуху имао авионе П-3Ц Орион који су поред електронског осматрања наших пловних снага и упозоравања својих бродова о нашим покретима и намерама, полагали хидроакустичке плутаче за рано упозорење о евентуалном проласку наших подморница и сасвим је изгледно да би наша подморница била откривена по самом изласку из залива Боке Которске. Поред те мере противподморничког осигурања, непријатељ је истурао патроле борбених и противподморничких хеликоптера намијењених за тражење и уништавање наших подморница. Велика вероватноћа откривања и уништења наше подморнице пре изласка на позиције плотуна и мала техничка поузданост саме подморнице, основа су одлуке да се П-831 не упућује на задатак, већ да се сачува за евентуални период проширене агресије и поморско-ваздушног десанта НАТО на СРЈ. Из истих разлога подморнице нису коришћене ни за убацивање подводних диверзаната у акваторију непријатеља”, образложио је одлуку тадашње команде РМВЈ на чијем је челу био вицеадмирал Милан Зец, један од његових блиских сарадника, капетан бојног брода Ђорђе Пражић у раду „Дејства НАТО и противдејства Ратне морнарице”.Ипак, осећај дужности да морају бранити своју земљу без обзира на танке изгледе на успех није напуштао дeо млађег командног кадра РМВЈ. Грбавац је тако је 18. флотили наредио: „Са БГ-1 (РФ-33, 34) у очекујућем рејону Бока у садејству са осталим снагама Флоте изводити ПВО и ПДиВО рејона базирања. Ракетним ударом у садејству са 108. обалском ракетном бригадом из рејона острво Мамула-рт Весло, нанети губитке поморским снагама НАТО на прилазима територијалном мору и у територијалном мору Хрватске. Са БГ-2 (РТОП-404,406) у очекујућем рејону луке Бар у садејству са осталим снагама Флоте изводити ПВО и ПДиВО рејона базирања. Ракетним ударом у садејству са 108. обалском ракетном бригадом из рејона рт Мендра - Улцињ нанијети губитке поморским снагама НАТО на прилазима територијалном мору и у територијалном мору Албаније у рејону Драча. Носилац садејства командант БГ-2. Са групом ракетних чамаца 304, 306 у луци МТРЗ Тиват у садејству са осталим снагама Флоте изводити ПВО и ПДиВО рејона базирања. Почетком ракетног удара обмањивањем, маскирати развој снага за наношење удара, тако да се група ракетних чамаца без посаде из рејона острво Мамула - рт Миришта упути у курс 200 са максимално могућом брзином”.

 

Лансирање ракете из БРОМ „Рубеж” који се тада налазио у саставу нашег наоружања.

Командант БГ-2 која је требало да испали четири ракете на бродове НАТО у територијалном мору Албаније, био је тадашњи капетан фрегате Драган Самарџић на ракетној топовњачи 406. Командант групе старих ракетних чамаца који су требали да послуже као мамац и одвуку пажњу НАТО бродова са главнине југословенских снага које их нападају, био је тадашњи капетан корвете Милисав Вуковић.

Посебно интересантан био је његов задатак јер су посаде РЧ-304 и РЧ-306 под Вуковићевом командом, требале да изведу својеврсну диверзију, односно на себе привуку пажњу НАТО бродова и ваздухоплова у њиховој заштити: „Бродови су требали да са посадама исплове из Боке и у акваторијуму између Мамуле и Миришта, укључивањем аутопилота, поставе у курс 200 степени, а моторима да пуна снага. Пре него што бродови убрзају до највеће брзине, минимум посаде који би био на њима, требало је да их напусти и пређе са њих на глисере који би пратили ракетне чамце, та прихвативши посаде, вратили се у Боку. Ракетни чамци би у танковима имали горива за око сат времена вожње, а у пуној брзини наликовали би противнику као да предузимају маневар ракетног напада. Стога би се пажња противника усмерила на те старе и за нас мање битне бродове, а за то време би наше праве снаге са којима смо желели извршити ракетни удар по НАТО пловилима, завршиле развој и поставиле се у позицију за напад. До реализације плана није дошло, јер није одобрено од стране претпостављене команде”, испричао је “Вијестима” Грбавац.

Додао је да би, чак и да је диверзија успела, остатак његових бродова тешко дошао у позицију да изврши успешан ракетни удар по НАТО бродовима јер су били прилично далеко од обале, а ефиксана домет ракета којима су југословенски бродови били наоруажни износио је само 80 километара. „Сви НАТО бродови били су баш далеко од обале, па бисмо ми морали пловити пуном брзином најмање сат времена до напада, што је било баш тешко у тим околностима”, објаснио је Грбавац.

У Пражићевом раду детаљно је појашњено колико је времена требало нашим ратним бродовима, односно мобилним обалним ракетним лансерима да дођу у позицију за напад, док је истовремено НАТО бродовима требало знатно краће времена да се максималном брзином удаље од обале и изађу ван домета наших ракета: „Са великом ветроватноћом може се закључити да би наши ракетни бродови или ракетне обалске батерије били одмах откривени у моменту напуштања маскирних везова - очекујућих рејона, да би бродови непријатеља били упозорени да напусте критична подручја, а да би непријатељска ловачко-бомбардерска авијација, борбени хеликоптери или ратни бродови испољили противдејство на наше лансирне носиоце и прије него би они успели да дејствују- лансирају крилате ракете… Овоме се може још додати да и према правилима употребе наших носилаца ракетног оружја, ловачка авијација остварује делимичну и краткотрајну превласт у ваздушном простору изнад зоне лансирања, што је такође било немогуће захтевати и нереално очекивати, с обзиром на ситуацију у ваздушном простору. То све оправдава одлуку да се у таквим условима није водила противбродска борба са поморским снагама агресора јер је вероватноћа да доживимо велике губитке, а да не нанесемо жељене губитке непријатељу била превелика и није оправдавала ризик”, сумирао је Пражић.

 

Вуковић протерао немачки извиђачки брод...

 

​Недељу дана прије почетка НАТО агресије СРЈ, на радарима 9. Одреда обалског осматрања и јављања РМВЈ, у ноћи су пратили сумњиво кретање неидентификованог брода на ивици територијалног мора СРЈ, на око 12 миља јужно од Петровца. Брод је пловио малом брзином и према позицији утврђеној радаром, ушао је у наше територијално море у дубини од око 2 кабела (око 400 метара). Оперативни центар РМВЈ је према непознатом пловилу одмах упутио ракетну топовњачу 404, под командом тадашњег поручника фрегате Дарка Вуковића. „Пришли смо непознатом броду који је имао погашена сва светла осим навигационог на крми. Кретао се малом брзином, није одговарао на наше радио-позиве и стално нам је окретао крму, из чега сам закључио да је можда у питању нека рибарица која покушава да између себе и нас постави своју мрежу, са надом да ће се наши пропелери заплести у мрежу и они тако побећи. Тек када сам их са удаљености од око 60-70 метара позвао да, ако су рибарица, подигну мрежу из мора, зауставе се и прате ме јер их због повреде наших територијалних вода намеравам привести у луку Бар, непознати брод је попалио сва своја светла и тада сам видео да то није никаква коча, већ војни брод. У питању је био специјални брод РМ Њемачке за електронско извиђање и сакупљање података А-53 „Окер”, наводи се у сведочењу бившег команданта Морнарице Војске Црне Горе, капетана бојног брода Дарка Вуковића.

 

Према његовим речима, тада му се на радио-везу са немачког ратног брода јавио неко ко је говорио наш језик.

„Саопштио сам му да су провредили територијално море СРЈ и да су били 2 кабела (непуних 400 метара) од границе унутар наших вода, што су они упорно демантовали. Након консултације са Оперативним центром и командом, наредили смо им да узму курс од 180 степени и напусте наше воде, што су они одмах и учинили, али су се ипак непосредно потом опет зауставили у међународним водама на пола миље од наше границе и наставили ту своју извиђачко - обавештајну мисију”, присетио се Вуковић догађаја који је био увод у ратна дејства недељу дана касније, у пролеће 1999.

 

 

 

Фото: Дарко Вуковић, приватна архива

Аутор: Синиша Луковић