Бојан Јевтић је волео супругу Биљану, ћерку Маријану, мајку Браниславу и отаџбину. Као добровољац је отишао из Обреновца и писао својима да је међу Обилићима. Убијен је мучки.

И кад не држи његову слику у рукама, а од ње се готово не одваја, лик јединца јој је стално пред очима. Живела је за сваки његов осмех, за његов поглед којим јој је узвраћао љубав. Сама га је подизала. Он јој је био понос, узданица, нада, једини смисао њеног постојања.

Прошло је осам месеци откако је Бранислава чула ту страшну истину. Рекли су јој да је њен син Бојан Јевтић, један од првих обреновачких добровољаца, погинуо на Косову. 

Од тог мајског дана сунце за њу више не сија. Зашло је заувек, тамо над косовском равницом. Са последњим откуцајем Бојановог срца, као да је и њено престало да куца. Обрвала ју је неизмерна туга. 

Хтела је и она са њим на Косово, али јој је рекао да му чува Биљану и њихову двогодишњу Маријану. Хтела је за њим и на тај пут без повратка. Лекари Токсиколошког одељења Војномедицинске академије једва су јој спасли живот. 

- Погрешила сам - рече шапатом, као да се правда. - Мој Бојан ми то не би опростио. Па, рекао ми је да му чувам два његова цвета, Биљану и Маријану. 

Једино мушко 

После месец дана проведених у болесничком кревету Бранислава се није враћала својој кући у Обреновцу, у Ивана Богдановића 40. Тамо би била сама. Од тада је код сестре Бојане у Београду. Још се опоравља. Њен Боки је био теткин мезимац, по њој је добио име. За све што су Бојана и њен пре четири године изненада преминули муж Јован учинили за њеног сина, Бранислава би хтела да узврати њиховој деци. Седамнаестогодишњем Милошу и деветогодишњој Невени. 

Брисала је сузе и покушавала да прикупи снагу да исприча причу о свом јединцу. На крилу је држала албум са његовим сликама. Опет пали цигарету, а рука јој подрхтава. Бранислава је одрасла у центру града, у Дурмиторској улици, у једном од оних приземних једнособних станова у низу, са заједничком чесмом у дворишту. Њен отац Синиша Лазаревић, Нишлија по рођењу, био је машиниста на лађама Југословенског речног бродарства. Подизао је своје ћерке које нису запамтиле мајку. Лети их је водио са собом, крстарили су Дунавом. 

- Било ми је осамнаест година када сам у лето 1973. на броду „Победа” упознала младог морнара - сећа се Бранислава. - Био је то Бојанов отац Велимир, само две и по године старији од мене. Пловили смо Дунавом кроз Немачку. Догодила се љубав на први поглед. Мом оцу ништа није могло да промакне. Противио се, још сам била дете. У Регенсбургу смо Велимир и ја одлучили да побегнемо с брода. Тата је обавестио полицију. Нису нас нашли. У Југославију смо стигли возом. Био је септембар. Велимир ме је одвео у његов Обреновац на вашар. Венчали смо се следеће године у фебруару, а Бојана сам родила 2. децембра. 

Бранислави је убрзо све било опроштено. Кад му се родио унук, њен отац је био поносан што је још млад, а већ је деда И Јевтићи су били пресрећни. Миладин и Јела су дочекали пето унуче. Прво и једино мушко у фамилији. 

- Прве три године брака са Велимиром памтим као године нашег лепог живота - каже Бранислава. - Он је добро зарађивао, ја сам се запослила као дактилографкиња у дому здравља. Могли смо да будемо срећна породица да Велимир није почео да се опија. Због неког прекршаја на послу одузет му је пасош. Није више било девизних дневница. У нашој кући је настао пакао. Издржала сам пуних једанаест година, само због Бојана. Једне децембарске ноћи, баш за мој рођендан, дошао је кући трештен пијан. Одвезла су ме кола Хитне помоћи. Више се нисам враћала. Оставила је посао и стан. Суд јој је доделио сина. Није имала куд. Морала је да се врати оцу, који је као пензионер дочекао комфоран стан у Земуну. Њих троје у тридесетак квадрата. 

Пре времена у војску 

Бранислава није бирала посао. Налазила га је код приватника. Понекад би остала и без посла и без зарађеног новца. Али, од нечега је морало да се живи. Радила је и као кућна помоћница, спремала је станове. Отац јој је изненада умро. Њеном Бојану није смело ништа да недостаје. Није могла да дозволи да се разликује од друге деце. Било је и добрих људи. Помиње Милана Прпића. У његовој грађевинској фирми је радила као куварица. Братски јој је помагао да школује Бојана, да га испрати у војску, био је и на његовој свадби. У јуну 1992. Бојан је стекао диплому бродског заваривача. 

- Као да се трудио да се што пре осамостали - присећа се његова мајка. - После непуних месец дана саопштио ми је да намерава у војску. Била сам затечена. Ни осамнаесту није напунио, а у Хрватској се већ ратовало. Почело је и у Босни. Он се већ пријавио војном одсеку. Мени је једино преостало да потпишем да пристајем. Један мајор ми тада рече да не треба да се бринем. „Ваш Бојан је зрео човек”, уверавао ме је. „Њему је двадесет седам, а не седамнаест.”

Слике из времена Бојанових војничких дана чува у посебном албуму. У кући деда-Миладина Јевтића био је Бојанов испраћај. Бранислави је било драго што је изабрао морнарицу. И његов деда Синиша је био морнар. Показује слике са полагања заклетве Бојанове сто једанаесте класе у Баошићима. Опет јој навиру сузе. Са тих фотографија се смеши њен Бојан, морнар на чувеном „Галебу”. Мајци се чини - само што јој не проговори. 

Месец дана по повратку из војске Бојан је добио запослење у „Термоелектру”. Његово предузеће је радило на ремонту и одржавању обреновачких термоцентрала. Да не би свакодневно путовао, одлучили су да продају стан у Земуну и купе кућу у Обреновцу. Од тада је имао више времена за дружење и изласке са другарима из детињства, а лако је стицао и нова познанства. Био је омиљен код девојака. Једне јулске вечери 1995. упознао је мајку са прелепом црнком. 

- Кево, ово је моја девојка Биљана - рекао јој је. - И твоја будућа снајка. 

Већ средином септембра у кући деда-Миладина је била свадба. Тетка Бојана и теча Јован нису марили колико ће да кошта. Било је три стотине званица. И Бранислава је дала последњу пару. Њеној срећи није било краја. 

Стицали заједно 

Већ девет предугих месеци Бранислава пребира по сећањима. И увек се на крају запита: „Зар је тако морало да буде?” Кад јој се учинило да, коначно, срећу чврсто држи у својим рукама, она јој се измигољила као риба. 

- Као да се мом Бојану некуд много журило - наглас размишља његова мајка. - Хтео је све и одмах, таква је младост. Много је волео Биљану и мени је било пуно срце. Био је срећан. После месец дана од њиховог венчања, рекао ми је да му треба десет хиљада марака. Обећала сам му да ћу створити те паре. 

Бранислава се запутила у Грчку. Са кумом Станом Васић стигла је на Крит, у Хању, други град по величини на том острву. У почетку је спремала куће и станове, брала маслине... Тако све до априла 1996. кад јој је један наш човек нашао посао у фабрици алкохолних пића породице Манолакакис. Својом вредноћом је стицала пријатеље и међу послодавцима. Постала је њихова Бранка, сви су већ знали за њеног Бојана и Биљану, показивала им је слике. 

- После осам сати проведених у фабрици настављала сам посао по кућама - прича Бранислава. - А од осам увече па до поноћи, и касније, била сам беби- ситерка. 

Радила је и по осамнаест сати. Чувала је сваку драхму, и претварала у марке. У августу су јој на годишњи одмор дошли Бојан и Биљана. Њему се много допало на Криту. Видео је да је његова мајка доста стекла. После три године напорног рада и више од оних обећаних десет хиљада марака. У Хањи је било посла и за завариваче. Истекао је Бојану годишњи одмор, али се већ у септембру вратио на Крит. Дао је отказ у „Термоелектру”. 

- У почетку је тешко подносио газде и њихово пожуривање - сећа се Бранислава. - Није био навикао да му неко броји колико ће пута отићи да се напије воде. Једног јутра није отишао на посао јер то није хтео да трпи. Све се променило када им се у мају 1997. родила Маријана. Нисам могла да препознам свог сина. Радним данима је у једној фабрици варио соларне бојлере, а суботом и недељом је утоваривао и истоваривао шлепере. За само три месеца је солидно научио језик. Знао је и да чита грчке новине. Убрзо се прочуо као добар мајстор. Славили смо Светог Николу, славу мог оца. Тако је Бојан хтео. Због тога је он за Грке био Никос. 

Јевтићи су на Криту живели и стицали заједно. Биљана је чувала Маријану, Бранислава је и даље радила по осамнаест сати. Њено здравље је почело да попушта. У мају није имала времена да оде на операцију. У јулу јој је живот већ био у опасности. Ипак, се све добро завршило. После две недеље наставила је по старом. 

Често је писао 

Све их је притискала носталгија. Желели су да се врате својој кући. Бојан је намеравао да је среди споља и изнутра, да подигне и поткровље. Много је урадио. 

Бојан, Биљана и Маријана су се вратили у августу 1998. Понели су сву уштеђевину и све купљене ствари. Бранислава је остала до 9. јануара прошле године. 

- Још док смо били на Криту, пратили смо како се ситуација на Космету све више компликовала - прича Бранислава. - Тешко смо то подносили. Бојан се због тога највише нервирао. Кад се вратио у земљу, често смо се чули телефоном. Редовно ме је извештавао о свему. 

Од почетка прошле године притисци на Србију бивали су све отворенији и грубљи. 

- Бојан је све то тешко доживљавао - сећа се Бранислава. - Можда је онај двогодишњи боравак у иностранству још више распламсао његов патриотизам. Гледала сам га како нервозно шета по кући и коментарише све отвореније претње да ће нас бомбардовати ако не пристанемо на те уцене. Говорио је да ништа не треба потписати. Једног дана ми је рекао: „Мајко, морам на Косово.” Занемела сам. Биљана је била против, а ја сам знала да не могу да га одвратим ако је он тако одлучио. „Нећу да ми сутра син ратује, ако већ мора, ја ћу.” Тако је говорио. Отишао је да брани Србију, Биљану, Маријану и мене. 

Бојан Јефтић се као добровољац пријавио пре него што је бомбардовање почело. Био је трећи на том списку у Обреновцу. 

- Отишао је 24. марта - наставља његова мајка, а глас јој опет подрхтава. - Нисам га изљубила за срећан пут. Рекла сам му да се чува јер хероји гину. Мимоишли смо се. После ми је писао да ме је видео из аутобуса. Када сам се купљеним половним „стојадином” враћала из Београда. 

Бојан је често писао својима. Храбрио их. Убеђивао је Биљану и мајку да нема разлога да брину, само да му чувају Маријану. Његови другари су јој причали да је њен син био неустрашив. Увек први добровољац за сваки борбени задатак. Био је прави весељак. 

На кратко одсуство је дошао 9. маја. 

- Стигао је да крстимо његову Макицу. Маријана је 12. маја напунила две године. Отишао је сутрадан. И није се вратио. Та три дана нисам могла да га се нагледам. Као да сам слутила... 

После девет дана, тог кобног 22. маја, у кућу Јевтића су дошли униформисани људи да им кажу да је њихов Бојан настрадао на задатку у селу Беланица код Урошевца. Његово возило је налетело на противтенковску мину. Убили су га мучки јер другачије нису могли. 

Бранислава није веровала тим људима. Била је груба према њима. Говорила им је да је лажу, да то не може бити истина. Све је било као ноћна мора, као ружан сан. Једном од њих је хтела да отме пиштољ... 

Последње писмо својој Биљани Бојан је написао само два дана пред погибију. Ово су његови последњи редови: 

„Џуџолино, много ми недостајете. Кева ми много недостаје. Ма, сви ми недостајете. Нисам до сада никога сањао, али нема минуте да не помислим на све вас. Ако зове Неша (Биљанин брат од тетке, редовни војник), кажи му да не жали што је на Косову, него да му срце буде пуно, јер није сам. Има нас Обилића колико ти душа хоће. И све нас Бог чува и следи. 
Срећо моја, не могу више да ти пишем. Волим те. Чувај ми дете, чувај ми мајку.”

Као да је слутио. 

Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу у Београду.