Небески строј 125. Моторизоване Бригаде попуњава и војник Бранислав Негић.


Рођен 25.02.1978, одрастао у Бањи Ковиљачи, Средњу школу завршава у Краљеву као шумарски техничар, годину дана је и радио у Малом Зворнику, а план му је био када одужи дуг држави да паралелно завршава и Шумарски Факултет, није крио симпатије према том позиву. Био је спортиста, карате, кошарка, касније и фудбал... Викендом је силазио до Дрине, волео је да пеца. Никада без осмеха на лицу, увек педантан. Није умео да се наљути.


На одслужење војног рока отишао је у јуну 1998. као и његови многобројни другови у Ваљево. Одатле су заједно у ноћи 9-10. септембар 1998. кренули возом у Косовску Митровицу, одлазили су са песмом „Све што желим у овом тренутку“. У Јунику је углавном проводио време у Команди, али му није било страно ни да оде на терен, у слободно време је правио слова од пертли... Када год се чуо са родитељима, говорио је да је добро и да је поред другова које никада не би напустио.
У своју последњу акцију је кренуо 14. априла 1999, рејон Карауле Кошаре, носио је РУП уместо другог војника, иако није био везиста. Тај дан раме уз раме са својим најбољим другом кренуо је са осмехом на лицу, храбро уздигнуте главе, као и увек педантно намештене крагне чак и посебно изгланцане чизме, са тешком опремом газио је по дубоком снегу. Тај снег је и допринео да му се нога заглави у неком грању испод истог. По свему судећи вребао га је снајпериста из Легије са којим сте упознати, убијао је наше војнике немилосрдно од 09-27. априла...
Друг га је повукао и заједно падају у заклон, тада га погађа први метак у лист, док је превијао лист - уследио је ударац у бутину. Свестан је био да ће се тешко извући са обе рањене ноге, другар га одржава свесним док се око њих по снегу све више шири црвена мрља, трећи ударац је био кобан. Уз залеђен осмех и поглед:„Шуре, готов сам...“


Душа се вину у светлост...