Плејбој ратник, нарцис, Џексон или Влајдек...

Ђорђевић Владимир, у Крушевцу „Влајдек”, на Космету у војсци „Џексон” - врло је подсећао на популарног певача.
Момак кога су девојке обожавале, леп, добро грађен и ненормално духовит, волео је да буде у центру пажње у женском друштву и пре свега, спреман је био да да руку за пријатеља. Шмекер на свој начин, увек са осмехом на лицу и максимално смирен... Његове шале и смицалице, треба доживети, то се не препричава.
Био је изузетно везан за свог оца, који изненада умире дан уочи агресије. Ђоле одлази кући да сахрани свог оца, и није морао да се враћа, није било обавезно. Мами је рекао да не може да издржи, да не може да напусти другаре и саборце, остави их саме, није могао да седи кући, из његове приче није желео да слуша вести на ТВ о Кошарама. Аутостопом одлази до Приштине, и после тога Бог зна којим превозом се враћа на Кошаре у матичну јединицу. Два момка се присећају да су га затекли у Команди како једе неки еурокрем и питали га шта ће овде, мртав хладан је одговорио:„Морао сам доћи, вас двојицу будала, неко мора и да чува да не направите неко срање.”
Ноћу је знао да се загледа у огледало, и прича како је добар фрајер, имао је тело гимнастичара, доста класића је мувало девојке преко његових леђа. 
 

Задњих дана није гасио цигарете, обожавао их је и стално је певушио песму „Цвета трешња у планини”, која је у неким чудним околностима ишла на радиу, само минут пре пада касетних бомби, последњих дана као да је слутио нешто, по свему судећи није могао без оца..
Једне ноћи је једини био трезвен и држао је војску будну, поред преумора и промрзлина, ко би тада заспао онако мокар, ко зна шта би било.
Пред сваку акцију је умео да храбри:„Шта треба да се попнем на врх стене и бијем се са терористима?!” - „Нема проблема, идем, ако гинемо - гинемо сви!”
9. маја му је била последња акција, сутрадан је погинуо од дејства касетне бомбе, те ноћи су кренули на врх Маја Зез.
Постројили су се у неком шумарку, тада се појавио и командант борбене групе Ђурковић, не баш омиљени међу војском, али није било узмицања. Неко је чак и питао, да ли постоји неко да га је страх и да не жели у акцију - нико се није јавио, сви су ћутали, како би се „стрељали” погледима међу собом у строју, Ђорђевић је само климао главом, вероватно знак „ИДЕМО!”.
Кренули су, прелазили су извориште реке Ереник, и већ стигли до заравни, одакле се у хоризонту видео Маја Зез врх, где су засигурно били бандити, кренуло је пушкарање, и освајање виса, уз минобацачку подршку, Ђорђевићу је тада пролетео метак поред главе, и стално је понављао да га је видео... Пробили су се до виса, али је нечијом одлуком дошла наредба за повлачење, и враћени су на почетни положај, зашто, ни дан данас се не зна. Следећа ноћ је већ била кобна за Џексона.
 
 
 

Био је вођа из сенке.

Прича се „о покојницима све најбоље”, овај народ је заиста изгубио најбоље момке на Кошарама, то је доказ да „Онај Горе” не бира свакога.
Нека ти је лака црна земља, и вечна ти слава Плејбој ратниче.