Рођен је 26. јуна 1963. у селу Стројинци, општина Брус, где је и живео све до почетка студирања. Завршио је Пољопривредни факултет. Aтлетиком је почео да се бави 1975. године, као ученик 5. разреда основне школе „Моша Пијаде“ у Разбојни, када је дебитовао на кросу Политике.

Атлетску каријеру је почео у Атлетском клубу „Црвена звезда“. Наступао је још за „Партизан“, „Соко Врбас“ и „Брус“. Често је тренирао и у свом родном селу Стројинци.
Био је петоструки првак Белог Кроса и шестоструки првак кроса „Политике“. Од 1980. до 1984. године био је непобедив на уличним тркама. Вишеструки првак Балкана.

Уместо на такмичење, маратонску трку у Грчку, Горан је скинуо дрес са грбом Југославије и обукао униформу ВЈ. Да обави, како је говорио, најважнији задатак. Чува и одбрани земљу, свој народ, своју супругу Јелену и своје близанце.

Горану који се у Брусу првог дана одазвао на мобилизацију 1999, као врхунскиом спортисти, брзо је послата потврда о демобилисању и повратку тренингу. Носио је ту потврду у џепу и није је ником показао. Погинуо је од снајперског хица шиптарских терориста.

Шестог маја, у мору страшних вести, једна је одјекнула јаче од сваке бомбе. Погинуо је Горан Раичевић, у Медвеђи, на Косову, у првим редовима где је увек и био. Чувајући Отаџбину, Горан је победио и пре почетка ове бесмислене трке, у којој медаље, стотине његових и наших злата имају сасвим друге, немерљиве вредности. Троструки првак Балкана у кросу, све своје победе дао је за једну. За част. У највишем, најчистијем облику, какав само спортисти, борци, познају.

Атлетика, краљица спортова, изгубила је најсјајнијег витеза. Наша земља добила је још једног хероја, борца који је имао срце за све нас. Ту ћемо и чувати Горана, за сва времена.

Горан је сахрањен у родном селу Стројинци код Бруса. У његову част, општина Брус сваке године организује атлетски меморијал.

 

 

 

 

Споменик Горану Раичевићу испред стадиона Партизана



- Многи су ми говорили да је могао да оде неко други уместо њега, али ја се нисам обазирала на то. Само бих себе више тиштила и не бих могла да будем нормална мајка својој деци. Када смо после 40 дана из Бруса дошли у Београд било ми је неизмерно тешко, али трудила сам се да све време посветим деци - каже госпођа Раичевић и додаје да је тек кад су близанци пошли у школу почела да ради као тренер у Партизану, а у међувремену је уписала Спортску академију.

Горан Раичевић је обукао униформу ВЈ 8. априла, а погинуо је после мање од месец дана. Иронично је да је тада требало да узме одсуство, али је одложио долазак кући. За то време ниједном се није чуо с породицом, а кад евоцира успомене, супруга Јелена схвата да је њихов последњи сусрет био посебан. Били су тада у његовом родном селу Стројници код Бруса.

- Нас двоје смо се поздравили другарски, верујући да ћемо се скоро видети, али сам га зато замолила да пољуби децу. Они су у то време спавали, али сам их ипак пробудила и махали су му с прозора док је он трчао уз брдо да стигне војни камион - објашњава Јелена Раичевић, удовица вишеструког првака Југославије на 5.000 и 10.000 метара, победника десетине маратона и вишеструког шампиона Балканског кроса.

 

Горан Раичевић отрчао је у легенду. Као победник, најбољи. Горан је отишао како је и живео. Да се памти за сва времена, јуначки. Спортиста чистог срца, човек који је освајао на поглед, прву реч, наш Горан кога су волели и који је волео.

 

Нека му је вечна слава.