Многи, ако не сви или бар већина, су заборавили да је Србија (тачније, све Југославије пре ње и СЦГ, још од доба краља Петра Карађорђевића) имала изузетне Граничне јединице. Вероватно најспособнији састави Војске, који су попуњавани војницима тзв. прве категорије на служењу војног рока и били беспрекорно обучени, са физичким и осталим предиспозицијама и специфичним карактеристикама, у рангу (па и вишем од) припадника чувених Специјалних бригада којима смо располагали, а којих скоро 10 година нема – 63. Падобранска, 72. Специјална, 82. Поморски центар и ПтОд „Кобре“.

Граничари који су у одбрани од оружане агресије 1999. године, били „прва линија, предњег краја одбране“ и убедљиво најхрабрија војска. Врх, врхова. 

Зашто се овога присећати?

Имамо необезбеђену (слабо осигурану) државну границу, за коју, да трагедија буде комплетна, и не знамо тачно где се све протеже. Па је тако задатак спречавања преливања терориста из Македоније и са Космета поверен јединицама Жандармерије, чији то посао није.

Зашто је тако?

Зато што смо у периоду од 2004. до 2007.године, под врховним командовањем Бориса Тадића и министровањем Давинића и Станковића, прихватајући (одмах још након револуционарног Петог октобра) обавезу да наш систем одбране и Војску уподобимо евроатланским стандардима и процедурама, како бисмо се учланили у ЕУ.

Значи, евроатлантски пријатељи су нас убедили и наложили нам, а ми оберучке прихватили, да се ослободимо граничара Војске, који су скоро па савршено и најдостојније обављали те задатке. Једноставно, није било „модерно“, није било по европским стандардима, није било „ин“, јурцати по брдима и планинама, са оружјем на грудима.

И тек сада је јасно зашто је то тако и шта значи флоскула „Европа без граница“.

Терористи свих боја, који су „ничији“, као и бројни азиланти, затим, криминалци и други пробисвети, могу до миле воље да шпартају тамо где им се одреди од стране империјалних газда, који планирају и наређују сукобе, а ови извршавају додељене задатке. Јер, како би се изводио другачије пројекат „Изазивање и управљање кризама“? Како би, иначе, наоружане формације ОВК у свим могућим издањима, шпартале од центара за обуку (и опремање) у Албанији, преко матичних база на Косову, до Македоније, а према потреби (када им се прохте и нареди) по околини Прешева и Бујановца?

Шта смо ми добили укидањем граничних јединица Војске Србије?

Од бројног стања које су оне имале, а то је било у просеку од 5.500 до скоро 7.000 најспособнијих и најмотивисанијих младих рочних војника у пуној животној снази, обезбеђење границе је спало на мање од 3.000 припадника Граничне полиције МУП-а, којима су обећаване бајке о техничком опремању и модерним опто-електронским и другим средствима. Наравно да се од тога ништа није (или врло мало) испунило.

Добили смо то да, уместо снажног, добро организованог, деценијама увежбаваног „линијског обезбеђења“ државне границе, које је усавршено на изванредној тактици и систему провереном и у миру и крвавом рату, рецимо на Космету (легендарни: 53, 55, и 57. гранични батаљон), као и на младости и мотивисаности војника, врхунској утренираности, специфичном животу на караулама, усредсређености, заједништву, међусобном поверењу и уиграности, сада имамо недовољан број граничних полицајаца, који углавном примењују тактику тзв. „дубинског обезбеђења“, и то дуж путева, превоја и маркантних објеката. Тежишно, применом моторизованог патролирања, извиђањем и осматрањем, заседама по дубини и експлоатацијом информација од стране локалног становништва. Није намера да се критикује и минимизира њихово залагање, већ да се представи објективна слика веома важног државног проблема.

Тако је и неутралисано са 01. фебруаром 2007. године, 17 граничних батаљона Војске Србије, који су се састојали, у просеку, од по 2 граничне чете са још по 1 интервентним водом или интервентном четом. Збрисано је око 140 и нешто караула, од којих је преко 100 било у Србији, а остатак у Црној Гори. Конкретно, на правцу Куманова где смо пратили краткотрајни рат уживо, границу је обезеђивао 57. гранични батаљон Приштинског корпуса, дислоциран са КиМ из Урошевца, након агресије (пре тога то је био задатак 42. граничног батаљона Нишког корпуса). Држао је карауле „Козјак“, „Роберт Стошић“, „Славујевац“, „Прохор Пчињски“, „Широка планина“ и „Лесница“. Није могла „птица да прође“!

Распологали су оптималним снагама и средствима (као и посебно дресираним псима), и могућност било каквог изненађења била је сведена на минимум. И није било потребно ангажовати додатне снаге, а поготову не специјалне полицијске, иако смо имали чак и оружану побуну 2000/01. године на југу Србије, у општинама Прешево и Бујановац, када је долазило до преливања изузетно јаких снага шиптарске ОВК са КиМ. Све је функционисало врхунски и без проблема. Задатак извршен.

Шта је битно нагласити?

Граничне јединице Војске су били једини војни састави који су према посебном закону и прописима, а на основу усвојених међународних правних стандарда, могли у миру, да у граничном појасу користе оружје и, практично, изводе борбена дејства у заустављању и неутралисању оних који илегално прелазе границу или врше нападна (терористичка и друга) дејства. То је истовремено био, дословно, непрекидно задејствовани „први ешелон“ у одбрани земље, тачније „прва линија, предњег краја одбране“ и пре него агресија почне.

Сада имамо ситуацију да ни једна војна јединица, уколико се не прогласи званично и строго према Уставу „ванредно стање“ или „непосредна ратна опасност“ (а јасно је када ће нам тако нешто евроатлантски „пријатељи“ дозволити – никада, јер оно што важи за њих као у случају терористичког акта у Паризу, не важи за протекторате као што су Србија или ...), не може да употребљава ватрено оружје, осим ако не буде директно нападнута у војном објекту или реону базирања. И то строго у самоодбрани.

Дакле, налазимо се у пат позицији.