Први дани маја месеца, леп сунчан дан, али не толико топао да почне топити снег, који је више од метар висок. Старији Водник „Стари Вук”, одлучује да обиђе резервисте, који су на положају Гурт Нул. У логору проналази Тешовића Вукомана и још једног мартовца и каже им да понесу снајпер и крену са њим до Гурт Нула. Није очекивао да ће бити превише опасно, па је мислио да ће њих тројица бити довољни за патролу.

Тешовић даје снајпер свом другу мартовцу, а од њега узима аутоматску пушку и крећу. Крећу се уобичајеним начином, снајпер покрива простор испред двојице која се крећу... Иду 200-300 метара, нађу заклон и сачекају снајперисту да дође, па опет 200-300 метара...

Резервисти су обавештени моторолом да до њих треба да дође патрола, али због неискуства и због слабих батерија на моторолама, шифровану поруку разумеју погрешно... Разумели су како ће доћи неко уместо њих на положај и да треба да напусте положај и врате се у логор.

Трочлана патрола пристиже на Гурт Нул, види да су резервисти напустили положај и види их како одмичу у даљини. У том тренутку шиптари почињу са гранатирањем положаја на Гурт Нул и убрзо креће и врло јак пешадијски напад. Могуће је да су видели како је нека војска напустила положај, па зато одлучили да нападну. Напад је жесток. Минобацачка ватра је снажна и мине падају јако близу трочлане патроле, неке и на метар-два од њихових заклона.

Терористи нападају великом силином, користе стеновит терен и пребацивањем успевају да се приближе до на десет-двадесет метара од тројице наших бораца. Наши борци се не дају, узвраћају жестоком и убојито прецизном ватром, те одбијају сваки налет шиптара. Али полако им нестаје муниције, остали су сваки са по неколико метака и штеде муницију. Пуцају тек толико да непријатељ не помисли да су остали без муниције и крене да их хвата живе... „Стари Вук” схвата да је батерија на мотороли празна и да његове позиве за помоћ тешко да неко може чути. Окреће се двојици мартоваца и каже им, идите ви децо. Повуците се и идите у логор, ја ћу остати да вам чувам одступницу. Без страха чак и у њиховим погледима, одговарају му да ће остати са њим. Један од њих угледа нешто, што му личи на муницијску торбицу, РАП. Пузећи одлази, надајући се да су то терористи оставили за собом, кад су бежали од њихове убојите ватре. У њему се налазе четири пуна оквире, и са радошћу поздрављају шиптаре њиховом сопственом муницијом. Остатак војске у логору када су видели резервисте да су дошли, схватају да Гурт Нул бране само тројица, одмах креће покрет јунаца и мартоваца како би им помогли.
 
 
Акцију предводи поручник „Стаљин” који обавештава водника „Пламена”, иначе рођеног брата, да ће им хитно требати минобацачка подршка.
 
 
 
 
 
 
У акцију се укључила артиљерија са хаубицама 122мм, али уместо да гађа терористе, прва граната је пала међу редове наше војске. Срећом, због дубоког снега бар на том месту, граната није експлодирала. Артиљеријска подршка је обустављена и у акцију се укључују минобацачи 120мм, који су пребацивали мету неколико пута, али се и за 120-це могло чути на мотороли „браво Оса, браво Оса!”, тек тада је водник „Пламен” наступио са својим цевима. Наводили су га „Стари Вук”, његов рођени брат „Стаљин” и потпоручник Младеновић. Гађано је углавном изнад глава властитих јединица, па је чак у једном тренутку „Пламен” и викнуо на моторолу:„Пи*да ти материна луда, па хоћете да вас побијем?!” - наравно, „Стаљин” је само одговорио да треба да настави са гађањем, јер их на само 50м раздаљине шиптари поклапају са митраљезима, да не могу да промоле нос и наводио га је да туче баш туда... Одједном се чуло ка мотороли минобацача:„То Пламен, ајмо 3 брзом!” Полетеле су још три мине, и митраљези су неутралисани...
 
Са друге стране, шиптари су са својим минобацачима или чак артиљеријом упорно покушавали да нађу наше, све су им ближе падали пројектили, и онда је неко преко мотороле Пламена чак и питао:„Пламени је л' то тебе траже?”, на шта је одговорио одрично, и дан данас не зна ко је био са друге стране радио-станице, јер му је и глас био непознат. Како је одговорио одрично, пројектили су били све даље. Не искључује се могућност да је неко од шиптара био са друге стране мотороле, и да је чекао секунду непажње.
 
Пламенове цеви од 82мм, убојито прецизна ватра, наносила је ненормалне губитке шиптарима. Отпор им јењава брзином светлости, и „Стаљин” креће у гоњење шиптара којима се већ виде леђа. Ватра момака са редовног одслужења, мартовске и јунске класе је била прецизна и убојита, терористи остављају све пред собом осим својим рањеника. 
 
Расположење код наших бораца је еуфорично. Сви су срећни јер нико није погинуо нити је рањен. Сви се радују јер су успели да спасу тројицу хероја који су неколико сати сами бранили положај код брда Гурт Нул. Са весељем сви прегледају опрему коју су терористи оставили за собом. У транспортним врећама проналазе стандардно следовање америчке војске. Тада су први пут у животу јели амерички путер од кикирикија. Сви су весели и док једу „падају” многе шале и досетке на рачун шиптара и њихових помагача... „Падају” чак и сугестије коју би још храну терористи могли да им „припреме” за следећи пут кад се буду „срели”.
 
У овој акцији су учествовали скоро сви момци који ће који дан касније, изгубити живот од удара НАТО агресора касетним бомбама.
 
 
 
Текст је посвећен: Кени, Ђаволу, Маринку, Тешком, Влајдеку, Шваби... Вечна вам слава!