Дарко Милошевић је рођен 28. октобра 1978. године у Љигу. За време НАТО агресије на СРЈ налазио се у строју 125. моторизоване бригаде, погинуо је у борби са ШТС 5. маја 1999. у рејону Кошаре.

Дарко је био оличење поштеног и часног момка! Од првог дана су сви били на истој таласној дужини. До тог 5. маја су делили све, та класа март '98 када су дошли у Пећ на одслужење војног рока. Такође са јунцима и септембарцима... Умео је у некој прилици да уз шеретски осмех изусти његову препознатљиву узречицу „ух сунце ти јебем жарко!” Весео, добар и насмејан...

 

 

 

 

05.05.1999. Раса Кошарес

 

То јутро смо били распоређени на левом крилу те локације. Имали смо два дана одмора на другој линији, па смо убрзо враћени на то лево крило прве линије. Морам се осврнути и на долазак на Раса Кошарес 10 дана пре тог догађаја. Мој вод је стига у касни вечерњим сатима. Речено нам је да ћемо држати десно крило. Чекали смо у земуници једног добровољца који је треба да нас одведе до наших заклона. Сећам се, док смо лежали у истој, мој класић Пера је запевао песму од Освајача „Можда небо зна”! Тај исти Пера је већ десет дана са још пар бораца држао ту линиу!

Сви тихо певамо...

Добровољац долази, а иза њега и болничари који вуку 5 наших мртвих момака - кажу, нашли нас минобацачима код стене... Е тту исту стену смо и ми држали, али на срећу без губитака! Упорно су нас шиптари држали под ватром, али шта је ту је. Знали смо, ту негде испред је и њихов извиђач... Ако чује да је неко рањен, јавиће им и ту ће још јаче почети да нас туку. Знали смо то!

Да се осврнемо на 05. мај.

Увелико се прича о копненом нападу... Као и увек - када год дођемо на нову локацију, трудили смо се да замаскирамо ровове мало боље. Дарко, Рашка и ја изабрали смо ров који је био истурен петнаестак метара од осталих. Лево од рова била је мала увала, Рашка је сишао да довуче грану и враћа се уз речи:„брате, доле је нека формација - не бих рекао да су наши!” - Речено нам је да је 63. падобранска наше лево крило, али команда нам је убрзо јавила супротно. Пришуњали смо се и видели једно двадесетак муџахедина... Вратили смо се до наших да видимо шта ћемо. То наше „гледање” трајало је 20 секунди. Нас десет је направило лепу потковицу - Кренуло је!

Нанели смо им велике губитке, чак и тешко рањени почињу да певају неке њихове ратничке песме! Дуго ми то није било јасно... Али схватио сам да је то начин да дижу себи морал, и покривају кукњаву рањених. У тој акцији и ја сам добио у леву ногу. Тада им долази појачање и трпимо жестоку ватру. Пребацујемо се до наших ровова, улећемо у најближи који нам је био и узвраћамо истом мером... Затекао сам се у рову који је био на тих петнаестак метара од нашег, видим да је Дарко стигао до нашег. Шиптари и даље јако нападају, ми још јаче враћамо! Чујем две детонације у Дарковом рову, пришуњао му се терориста... На моменат сам га видео, сиви борбени прслук нестаје у некој ували, прати га 7.62... Дарко некако долази себи, покушава да нас дозове... Видим му руку из рова... Заборављам на пуцњаву и на моју ногу и колико год сам могао брзо, дошао сам до Дарка. Стиже и Аврам. Жив је... Али доста лоше... Униформа сва у рупама, као и десна страна лица... „Држи се брате, само издржи!” - извлачимо га...

Ту ноћ сам чуо да је у болници умро.. Нека му је вечна слава. Даре, почивај у миру!