На Косово и Метохију су од почетка напада НАТО на нашу земљу почели да пристижу и добровољци. Међу њима се нашао и Милутин Јелић из Панчева.

Иако је имао већ 62 године, захтевао је да буде упућен на границу са Албанијом. Одмах је, са поносом, рекао да га зову Деда. Тај надимак је зарадио још 1991. као добровољац на ратиштима у Тењу, Неметину и Борову Селу. Ово су сећања Дединог команданта.

– Деда је био фудбалер ветерана Динама из Панчева. Погледам у његову војничку књижицу и са ужасом закључих да је он само пет година млађи од мога оца, а ја га не могу стићи уз брдо. Испредњачио, па испаде да он води мене, а не ја њега. Сачекивао ме је све време. На положај јединице, у рејону граничног камена Д1/VIII на надморској висини од 1.253 метра, стигли смо поподне. Поставио сам га на дужност командира вода. На највишем и најопаснијем месту. Војници којима је стварно могао бити деда, када су га видели, одмах се обрадоваше. Испред његове седме деценије живота корачало је огромно искуство, које му се уочавало на лицу, као што жуљеви на длановима одају доброг ратара или косца. Издао сам му борбени задатак, одредио назив за споразумевање, и полагано, као што сам и дошао, спустио се низ стрму падину Куноре.

Деду су поштовали сви. Поседовао је неку врсту харизме, па су га једнако ценили и они којима је он командовао, и они који су командовали њему.

– Дижи се, војско! Идемо на копање. Ашовчиће у руке! Ко не пуца и не осматра, мора да копа. Ко не копа, нека бира, секиру или тестеру. Видите где вам је шума. Утврдићемо овај положај, као што су се наши славни преци 1914. утврдили на Мачковом камену. Јучерашњи дан смо изгубили у ходу. За мене се не брините. Ја могу боље копати од вас. Не секирајте се, ја сам навикао! – рече деда, па одмах поче копати у каменитом тлу. – Први заклон правим ја за себе. Гледајте и учите. А онда нека свако копа себи, коме је живот мио!

Од команданта је Деда тражио да му се оставе војник добровољац Звонко Вулићевић из Крушевца, и пас Жућа, кога је Звонко био спасао из рушевина једне куће. Два дана након почетка операције Стрела, тек што је свануло, 27. маја, у близини карауле „Дејан Радановић“, по нашем положају почеше да експлодирају гранате великог калибра. Био је то знак да је отпочела артиљеријска припрема војске Албаније. Неколико минута након експлозије последње гранате угледасмо велики број терориста како се креће према нашем положају за одбрану, наоружане минобацачима и противавионским митраљезом. Кретали су се усправно и самоуверено. Угледавши први пут толики број терориста, војници почеше да пуцају. Видевши да терористи нормално напредују, а тек понеки падне, Деда изиђе из свог заклона и крену од једног до другог војника, као на обуци гађања. – Погледај, овако! Полагано! Стани! Не троши узалуд муницију. Пусти нека приђу ближе. Упамти, ти си у заклону, а он није. То што видиш ти њега не значи да види и он тебе. Лакше ће те открити ако пушташ дуг рафал. Кад чују оволику пуцњаву, помислиће да их се плашимо. Него полагано. Један до два метка и један терориста мање. Свако се више плаши тишине него буке. А и авијација ће нас теже уочити и поклопити. Знаш да су они њихови савезници! – говорио је стрпљиво Деда. Дуже се задржавао код младих војника, а оне старије и искусније само би потапшао по леђима и наставио. Тако је прешао са краја на крај нашег положаја. Након тога, на опште чуђење, терористи су више падали, а са ватрене линије се чуло много мање пуцњаве. Убрзо затим и терористи се повукоше. – Видите, војско, шта значи добро утврђење и нишањење. Само губици могу одвратити терористе. Да се нисмо овако укопали, сада би они били овде и славили, нас половина би изгинула, а другу половину би као преплашене овце скупљали кроз ову шуму! – рече им Деда на крају првог таласа напада. Он није био сувише религиозан, али је увек, при сваком нападу, прекрстивши се говорио: – Боже, ако у овом нападу неко мора погинути, дај да то будем ја, а не ова деца. А ако ни то не буде довољно, нека буде по реду Божјем, и по годинама старости!
По положају на ком је била распоређена Дедина јединица, свакодневно је дејствовала НАТО авијација. Некада само дању, некада само ноћу. По правилу, кад су терористи јаче нападали, и авијација је жешће тукла. Ипак, 9. мај 1999. године био је најгори. Почео је са две касетне бомбе већ у осам часова. Одмах у почетку, смрт и рањавање. Већ прва касетна бомба пала је директно на положај. У тренутку, у хиљаду комада разнесен је војник Бобан Миленковић из Сурдулице. Око њега су почели да јаучу војници из граничне чете, рањени у истом нападу. Деда је са својом групом био у резерви и у приправности. Његова смена је почињала тек за два сата. Одједном се с врха зачу: – Деда, побише нас! Помажи! Дедаааа!- глас је постајао све слабији, као на издисају. Смењивао се се експлозијама бомби и ломљењем дрвећа. Одједном се умири. Авијација је у таласима ударала све већом снагом. Чим би почели да указују помоћ рањеним војницима, авиони би почели поново да дејствују по њима, а шиптарски терористи јаче да дејствују митраљезом из Албаније. Напад за нападом. НАТО авиони поређали су се изнад њих, као чопор гладних звери. Први авион је усмртио Бобана Миленковића и ранио четворицу. Остали су кршили дрвеће и ровили земљу. Одламали су камен од стена, који се разлетао на све стране. Одасвуд се чула грмљавина и пуцање дебелих стабала.
– Звонко, Жика и још двојица, за мном! – нареди Деда и потрча уз брдо са ког су долазили јауци. Не обазирући се на дејства авијације, извукли су сву четворицу рањених војника из претходне смене. – Сада, када смо помогли живима, ви се вратите. Ја ћу скупити ово мало разбацаних делова војника Бобана! Тек када вас позовем, доведите наредну смену. Војницима не говорите шта сте видели овде – рече деда, прекрсти се и поче да скупља део по део тела. У једном тренутку, дебела грана дрвета, коју је као тестером пресекло парче бомбе, обори Деду. Већ сам помислио да смо и њега изгубили, када се Деда некако искобеља испод оне гране и настави да сакупља делове тела, пуштајући сузу из старачких очију. – Радио је то као да скупља најдрагоценије благо – причао је касније Звонко Вулићевић.

Преварили врагове:


Нова смена војника прикрадала се нашем положају, као да је миниран. Са страхом су гледали у покошено дрвеће и затрпане ровове. Нису могли веровати да је неко преживео тај напад авијације. – Не дирајте ништа! Тако ће врагови закључити да овде више нема живих. Да нису били у заклону, нико не би преживео. Ако бисмо ми сада склонили ово дрвеће које нас је затрпало, они би то видели и дошли поново. Сада имамо још јачу заштиту! – рече им мудри Деда.

У 11 часова завршио се и девети узастопни напад НАТО авијације. Убрзо је извршена смена послуге на положају. Остали су једино Деда, старији водник добровољац, Звонко Вулићевић и пас Жућа, који је већ други пут преживео овакав напад.