Из очију војника Ивана Антића, личног телохранитеља мајора Љубинка Ђурковића...

 

Звони поштар на вратима. Отварам и видим држи плаву коверту. Адреналин је одмах скочио у мени. Знао сам да је позив за служење војног рока. Био сам пресрећан. Два пута су ме одбили, сад коначно облачим униформу... Мени је то био велики понос, било ме је срамота да не одем у војску!

Тих година сукоби на Косову са шиптарским терористима постали су учесталији и обимнији. Чинило се да је рат неизбежан. Сматрао сам да ми је дужност да браним друштво у којем живим. Примљен сам у центар за пешадијску обуку у Ваљеву. Прелеп глад, мени је остао у посебном сећању јер сам тамо имао родбину коју до тада нисам имао прилике да видим. Обука је била убрзана. Трудио сам се да што више упијем знања и савета о војничком занату. Био сам старији годину дана од тадашње генерације војника, па сам осећао већу одговорност.

Већ средином новембра дешава се прекоманда. Постројили су нас на писту и почели да читају имена. Дуго је то трајало, али кад су дошли до мог вода, прочитали су сва имена само не моје. Био сам збуњен. Један од другара из вода је добацио: „Анто теби је упала секира у мед!“... Сумњали су да имам неку везу. Ја сам се оштро успротивио. Зауставио сам даље прозивање и казао им да нису добро прочитали и да су мене прескочили. Завладао је тајац. Дежурни официр каже да нема никакве грешке и да мене нема на списку за прекоманду. Тражио је да се вратим у строј. Ја сам одбио и одговорио му да нећу да дозволим да моји другари иду на Косово, а да ја који сам са Косова остајем у Ваљеву.

Вића један од мојих најбољих другара из класе почиње да аплаудира на писти, остали војници су то прихватили и сви ми сложно аплаудирали. Најежио сам се, преплавиле су ме емоције. Још одлучније сам поновио да желим да идем и да немају права да ми ускрате да браним праг свог дома. По завршетку прозивања вратили смо се у спаваоне и спремали се за пут. Раздужили смо се и постројили за полазак.

Провејавао је снег. Ишли смо у колони по двоје, кроз центар града до железничке станице. Грађани су изашли да нас поздраве. Бацали су цвеће на нашем путу. Прилазили и грлили нас, љубили и опраштали се од нас. Нестваран осећај. Био сам срећан што идем на Косово, а уједно и свестан да нас тамо чека обрачун са терористима. Те ноћи смо путовали возом до Приштине. У касарни у Приштини су нас делили на оне који иду у Пећ и оне који иду у Косовску Митровицу. Ја сам добио Пећ као и Вића. Стигли смо предвече у касарну. Отишли смо у спаваоне, а потом на вечеру. Храна је била одлична за разлику од Ваљева, овде смо добијали и репете и врућ домаћи хлеб. Док смо вечерали ушли су неки војници, сели су преко пута нас и један од њих је питао одакле смо. Вића је одговорио да је из Обреновца, а ја сам казао да сам из Косовске Митровице, на шта је он мени одговорио: да сам шиптар. Одмах смо се побили. Зграбио сам нож са стола и ставио му под врат, запретио сам му да ћу га убити на спавању, ако још једном то буде рекао.

Дежурни официр је полудео, сутрадан нас је послао на рапорт код команданта пешадије, пуковника Љубинка Ђурковића (Кодно име у бици за Кошаре, „Вељко”). Били смо у спаваони кад нам је пришао Фила, мартовац, момак из обезбеђења пуковника Ђурковића. Рекао нам је да пођемо са њим на рапорт код команданта. Успут смо се упознали и причали о немилом догађају. Сазнао сам да је каратиста и да је био у репрезентацији тадашње СРЈ, а ја сам знао неке момке из мог града који су били у репрезентацији тих година... И тако смо се брзо зближили на путу до командантове канцеларије. Фила је ушао први, а за њим и нас двојица. Поздравили смо у ставу мирно. Био је страшно озбиљан. Погледао ме оштрим погледом и упитао: „Соколе мој, шта се то десило?” -Ја сам му до детаља све испричао и објаснио зашто сам онако реаговао. Устао је са столице и пришао ми близу, загрлио ме и казао ми да нико више никад неће да ме назове шиптаром. Укорио ме је што сам бурно реаговао.

Са друге стране, каже, показао си срчаност, а мени требају такви војници. И тада ми је казао да смо нас двојица од тога дана његово лично обезбеђење. Кад смо кретали на рапорт код команданта, ни на крај памети ми није било да ћемо после рапорта постати обезбеђење команданта пешадијског батаљона, касарне у Пећи...

Био сам страшно поносан. Кад су се први утисци мало слегли и емоције се смириле, схватио сам колика је то одговорност. Фила је добио задужење да нас упозна са задацима које ћемо имати и да нас, што би се рекло, уведе у посао. Обезбеђење команданта (новембар '98) крај '98 и почетак '99 сводио се на операције мањег обима. Терористи би негде направили заседу, нападали мучки и убијали наше цивиле, војнике и полицајце из заседа а онда би побегли. По том рецепту су и ратовали. Нису имали срце и мотив као ми у ВЈ. Обезбеђење команданта није било ни мало лако... Стално смо били у покрету. Већина војника се налазила ван касарне, на терену, где су извршавали различите задатке, у складу са тереном где су били ангажовани. Наше прво ватрено крштење било је већ крајем децембра '98. Сећам се да смо дошли до места сукоба наших војника са терористима. Неко село према Радоњићком језеру. Пуцали су на нас одмах по пристизању на тај положај. Кад је мало утихнуло Вељко је тражио да идемо до нашег возила и донесемо уштипке које је његова супруга спремала за доручак. Мислио сам да ме зафркава. Али не, није. Био је озбиљан. Без поговора нас двојица смо кренули.

На пола пута почео је да дејствује терористички снајпериста по нама. Вића и ја смо се као мачке пребацивали и узвратили ватром. Видевши да снајпер пуца на нас, командант је наредио да се удари по тој шумици одакле је дејствовао снајпериста и тако су га неутралисали. Стигли смо до нашег возила. Између себе смо закључили да неће бити лако чувати овог човека.

 

 

09.04.1999. Велики Петак / Командно место Јуник 

 

Будио сам се први у 5 ујутру. Имао сам задатак да сваког јутра прикупим извештаје дежурних старешина у четама, пробудим кувара, а онда сам могао да пробудим команданта. И увек смо морали да знамо све, нема ту: „не знам, нећу и не могу”...

Тог јутра, на Велики Петак пробудила ме је грмљавина. Неки осећај ме натерао да изађем у двориште и ослушнем. Учинило ми се да чујем дејствовање минобацача. Био сам сигуран да то чујем. Везе су у том моменту биле мртве. Улетим код команданта у собу, скочио је на ноге чим је видео мој израз на лицу. Истрачали смо у двориште куће, где је била команда и ослушкивали.

Јасно се чула артиљериска ватра. Наређено је Вићи и мени да са капетаном одемо до карауле Кошаре. Понео сам радио везу који смо ми у команди користили. Пинцом смо кренули и у путу сам се трудио да чујем шта се дешава. Док смо прилазили том превоју на путу испред саме зграде, капетан који је седео напред казао ми је да обратим пажњу.

Откочио сам пушку...

Како смо прилазили згради, он је успоравао и прилазили смо бочном улазу. Ја сам из задњег дела пинца видео да се ту нешто дешавало, тј. било је трагова од експлодираних граната, мирис барута. Пинц се зауставио и капетан је први изашао а за њим и Вића. Ушли су на задњи улаз. Ја сам осматрао и како сам спустио ногу на тло, тог момента почиње хаос...

Почели су са свих страна да дејствују по мени. Крећем да трчим ка улазу у зграду, дођем до самог улаза а капетан ми каже да кренем ка положају на десном боку зграде, ту се на некој узвишници налази ДШК (митраљез) који су наши граничари запленили приликом неке акције. Тај импровизовани бункер био је направљен од празних сандука муниције. Како сам дотрчавао, приметио сам да су за тим митраљезом два млада војника и официр (Трајковић) који се дере на њега где да дејствује и показује му руком. Уђем са пола тела у тај „као” бункер и приметим да један војник нема ни 18 година. Скроз млад. И док сам размишљао само осетим како ме овај официр шутнуо испред тог бункера уз паничну опаску да обезбедим положај. То су све секунде биле. Нисам имао где да се склоним, а снајперисти туку по целом терену око зграде и тог бункера док су гранате непрестано падале као киша.

Чучнуо сам.

Видим како ме снајпериста има јасно на нишану, гађа прво поред моје леве ноге а онда поред десне. Трећи метак ми је прошао крај образа, осетио сам тај топлотни пир за зрном, као да ме је помазио. Он се заправо само играо са мојим животом. У тренутку одлучим да пркосно подигнем главу и погледам у његовом правцу, да му покажем да се не бојим смрти. Мирно чекам да ме следећи метак погоди у груди или чело.

Некако сам био убеђен да неће да ме боли и да ће да траје као један трептај ока.

Међутим он је пребацио дејство на бункер и том приликом погоди у раме баш овог официра који ме је шутнуо. Успео сам да га ухватим за блузу и извучем до зграде карауле. Тамо сам потражио прву помоћ и превио га. Моторолом сам јавио команданту нашу ситуацију, он нам је наредио да се спутимо у Батушу, где нас он чека.

Капетан је већ кренуо пинцом да се спушта и тако привлачио непријатељску ватру на себе, што је било равно самоубиству. Док сам му пружао подршку кратким рафалима, приметим како се терористи спуштају и навиру са свих страна, брзо напредују...

Капетан је једном руком пуцао, а другом управљао, замало се није преврнуо. Видео сам како је улетео у завој и рафалом покосио четворицу терориста који су искочили испред њега са намером да га зауставе и и неутралишу. Вића се извукао на ивицу шуме са рањеним официром. Ја сам им држао одступницу. Остао сам потпуно сам. Никад толико количину адреналина нисам осетио. Ка згради су јуришали терористи, било их је око триста у том првом јуришу на саму згарду у којој није било војника. Та згарад служи да војска одмара у њој у мирнодобским условима и она је удаљена свега 250 метар од граничне линије. 

У тадашњим ратним условима они су се налазили на самој граничној линији, или дуж ње у заседама. Ја сам у кратким рафалима испразнио три оквира и остао са једним. Кад сам убацио последњи, четврти оквир, пало ми је на памет да одем до магацина, сећам се да ми је Чарли показиво Црну Стрелу једном приликом, зато сам био сигуран да у магацину има муниције. Било ми је јасно да ће ових триста терориста ући у зграду карауле, а за граничаре из заседних места сам мислио да су вероватно мртви, прегажени непријатељем бројчано вишеструко јачим.

Касније сам чуо да је те ноћи нападало око 1500 терориста...

Утрчао сам унутра и згарбио први РАП који сам угледао, а са Стреле скинуо оптику. Пушка је била превише тешка да је носим. Оптику сам убацио испод панцира и спремио са да се извучем из зграде и њиховог окружења. Они су јаком ватром дејствовали по том задњем излазу и полигону. Одлучио сам да у трку излетим и запуцам у правцу шумице из које су долазили.

Крећем, и по изласку из зграде опалим рафал у њиховом правцу, док трчим на блиц окрећем главу и видим како двојица који су ми притрчавали са десне стране и били на пар метара бивају погођени у ноге и падају од мог првог рафала. То као да ништа није променило. Још јаче су тукли и било их још више. Уз јаку ватру артиљерије успео сам да стигнем до ивице полигона иза којег је била падина ка пинц стази. Тад сам у шумици видео тројицу младих граничара који су трчали преплашено.

Један је био рањен у руку, а само је један имао пуну опрему на себи и пушку. Питао сам их за Чарлија, нису знали ништа да ми кажу. Један ми је говорио како су сви њихови другари из заседе вероватно мртви, да терористи само навиру са свих страна и да их има јако много. Предложио сам им да крену са мном, објаснио сам да је Вића близу са рањеним официром и да идемо у Батушу, они су одбили, тај момак који је био рањен у руку је казао да морају да се врате и потраже остале из других заседа. Упутили су се ка шумици из које су дошли. Више их нисам видео.

Отрчао сам до дела где ме је Вића чекао, артиљерија је почела да бије по том делу где смо се налазили, мени је то говорило да желе да нас затворе ватром, да не можемо да се извучемо из њиховог окружења и да се спуштају. Одлучимо са рањеником да скочимо јер једино тако можемо да се извучемо а да нас живе не заробе. А они су баш то хтели. Чули смо их како трче кроз шуму уз неке дивље хаотичне и неартикулисане звуке које су испуштали, јасно је било да су дрогирани и да нас желе живе.

Тада сам се сетио да су била још два војника са Трајковићем, они као у земљу да су пропали, Вића их није видео, а ни ја. Тако Вића са једне а ја са друге стране под руку рањеног Трајковића и закрочисмо у провалију. Тог момента је пала граната која нас је додатно одбацила. Падали смо свако на своју страну, разбио сам се и добио ситне глере у ногама. Доле на пинц стази три наша БОВ-а који туку по брдима и у правцу Албаније и карауле Падеж, замало нису и по нама. Препознали су Трајковића и преузели га. Ми смо тада имали комуникацију са нашим командантом који је тражио Шљиванчанина. И није му било јасно где се упутио и зашто не успоставља комуникацију са својом војском путем радио везе. Био је много љут.

Кренули смо пут Батуше после 5 мин, ја сам лежао на оној клупици у пинцу, након само минут, капетан који вози нагло је укочио испред саме кривине, ја се придигнем и тада видим изрешетан пинц којим се возио Шљиванчанин.

Брзо смо искочили и видели њега рањеног се сувозачеве старне, док војник који га је возио није био те среће да преживи, цео је био изрешетан. Капетан нам је наредио да се са Шљиванчанином спустимо у поток и да се тако полако извучемо до Батуше, да тамо пренесемо команданту да је једна диверзантска група упала испред, или су у питању спавачи, који су дошли из правца Батуше и које морамо одмах да лоцирамо и неутралишемо. Да ће он покушати да обиђе тај пинц граничара и тим путем да дође до Батуше и на тај начин провери да их нема негде још успут на том путу. Послушали смо га и са рањеним Шљиванчанином пребацивањем се спустили у поток, а онда кроз поток пут Батуше.

Док смо се спуштали Шљиванчанин је био у шоку, галамио и привлачио пажњу на нас. Застали смо и ја сам му одвалио шамар и казао му да не желим да умрем ту. Тражио је да га оставимо у потоку, а од мене да му дам бомбу да се убије. Говорио је како се осрамотио и како су му војници мртви. Наравно нисам га послушао и нисам обраћао пажњу на то, био сам сконцентрисан на околину и нашу безбедност. Како смо се спуштали након 2 километра угледали смо наше тенкове и команданта који држи моторолу и нешто галами, биле су ту две Праге и три тенка. Ја сам се тад осећао поносно и моћно кад сам видео сву ту технику и војску.

Погледао сам ка селу и видим наше војнике на челу са Вељком који покушавао да добије информације од граничара који су на положају дуж границе. Пришао сам му и он ме загрлио и питао: „је л' било чупаво? И да ли можда знам колико их је избачено из строја?!” -Мислио је на граничаре.

Одговорио сам потврдно, много. Био сам убеђен да су две заседе граничара пале. Једна са леве ка Ц4 а друга са десне стране ка Ц2.

Срећом нисам био у праву.

Неки се нису јављали због празних батерија, а неки су се јавили тек након пар сати. Једноставно нису имали кад од борбе да се јаве путем радио везе. Ти момци, граничари који су остали на свом положају, одбијали су напад сами, без старешина. Њихове старешине су углавном биле избачене из строја. Схватио сам да су се невероватном брзином у Батуши нашле све расположиве јединце које су се налазиле у околини од Пећи до Ђаковице. Командант је све мобилисао и војска је била добро мотивисана.

Прилазили су и питали ме да ли су горе у борбама Амери или терористи...

Били су спремни за борбу, насмејани. А у брду су се чуле жестоке борбе и окршаји које су водили наши граничари из заседа које нису пале!

Покушао сам да сазнам шта се дешава са Чарлијем, нисам имао информације. Нико ништа није знао да ми каже. Наша артиљерија је одмах инсталирала положаје у селу, док је једна наша екипа урадила лажне положаје због НАТО авијације. Тада сам по први пут за време тог рата доживео једно велико психолошко надмудривање.

Из БОВ-ова су се јавили да крећу пут Батуше због НАТО авијације која је почела садејство са терористима по њима и због допуне муниције. Док су се спуштали на кривини где је претходно била заседа у којој је војник изгубио живот а Шљиванчанин рањен. Успорили су и тада је један од БОВ-ова налетео на противтенковску мину, било је много страдалих.

Вељко је једној групи наредио да крене пут тих БОВ-ова, другој да крене пут Шабанит ливада, а трећој да крене ка селу Кошаре а ми смо са осталима кренули према згради карауле. Објаснио нам је да гранична линија пробијена и да ми морамо да направимо тај чеп и на тај начин зауставимо њихов напредак по дубини наше територије, а у исто време морали смо да се вежемо са граничарима по боковима од Ц2 до Ц4. 

Одржан је кратак говор, истицао је да будемо опрезни и тихи, да пуцамо јединачно или у кратким рафалима, кад су довољно близу и кад их јасно видимо, да се међусобно штитимо ватром у пребацивањима, да никад не будемо у групи више од троје, јер у случају да граната падне на нас биће мање страдалих. Истицао је важност нашег историјског положаја у том рату. Иза нас је света српска земља, манастири, нејач... Да смо ми ти који ће непријатеља који се дрзнуо да нападне нашу Отаџбину уништити.

Тада само са четом мартоваца и официрима кренули назад уз поток према караули. Густа магла и киша су нас пратили тих дана нон стоп. Уз пентрање ка месту њихове заседе, констатно су нас надлетали авиони, гађали су наше положаје на граници. Терористи су тукли бестрзајним топовима, снајперима као и артиљеријом. Стигли смо до тог превоја где је била постављена заседа, извукли смо страдале војнике, и командант је наредио официрима да се ту утврде и преноће, а ми смо се вратили у Батушу, пресвукли се у суву одећу и кренули пут Јасића и Расе Кошарес. Командант је у путу истицао велику важност да се та линија фронта брзо успостави и да се вежемо са граничарима. А то је за нас значило да морамо брзо да избијемо на врх Маја Зез. У тој консолидацији линије фронта ми би смо имали стратешку предност.

Маја Зез и Маја Глава су два врха која доминирају том котлином. Горе су нас чекале две наше чете. То су били мартовци. Добро обучени борци, класе март '98. Млади од 18 до 20 година, храбри са доста искуства. Сваки се по нечему посебном издвајао као најбољи. Они су били навероватно уиграна екипа. Прави спартанци, српска герила, а предводио их Рашка. Он је био као командант, нешто налик официру без чина. Невероватно храбар дечко, који је бринуо о сваком од браће, прави витез чије је мишљење уважавао и сам Вељко. Поред њих момци из класе јун '98, који су искуство стицали брзо. Већ су неколико месеци ту и навикли су на терен и околности да непријатељ не опрашта грешке. Ту су и момци из класе септембар '98, њима је можда било и најтеже, јер њима је малтене одмах после обуке у касарнама ван Косова дошао рат, 24. марта 1999. и дошли су у рејон Кошара, те су заједно са осталима јуначки водили бој на Кошарама.

Брзо смо на коти 501 наишли на њихов бункер који је наш капетан Крајна, иначе добровољац, једном зољом разнео. Било је тројица мртвих терориста и један рањен који је на лошем српско-руском говорио како је он наш брат, а био је плаћеник. Капетан га је сашио рафалом уз псовку: „Све ти јеб*м нисмо ми у роду!”

Мирис барута и смрти је било на сваком делу те шуме.

На путу према врху, ми смо кренули са две стране. Било је хладно, руке су ми се заледиле и укочили прсти. Буквално смо се такмичили ко ће бити први. Јер ко се први нађе на врху тај је у предности.

Кад смо били на 50-100 метара од врха приметили смо да су терористи добро утврђени. Командант је одлучио да се повучемо у оближњу шумицу и ту се укопамо. Тако се и десило. Линија фронта се брзо успоставила. А они су истог дана напустили зграду карауле у коју су јуришали. Тако да је сама зграда остала између наше и њихове линије. Била је бомбардована са свих страна. Како су почеле борбе 9. априла нису стале до 14. јуна.

Било је много жртава са обе стране. Са њихове више јер нису били дорасли нашим борцима.

Дуж целе линије су се водиле борбе. Поред нас из 125. моторизоване и граничара, у борбе су увођене и друге јединице и сви смо као један бранили сваки педаљ наше Отаџбине. Сви смо као браћа гинули једни за друге.

Командант је свакодневно обилазио положаје дуж целе линије фронта, од Маја главе до Маја зеза. Бодрио војску која је преживљавала пакао. Најтеже нам је било да организујемо превоз рањених и страдалих војника. Тако да смо Вића и ја често добијали посебне задатке. Вића би био ангажован на достави хране, муниције, лекова, батерија, воде и свега што је било потребно. У повратку са планине спуштао је рањене и мртве. Кренуо би из правца Батуше до наших положаја. Био је несвесно храбар. Стално би га гађали БСТом, док су гранате падале се свих страна пинца који је возио он је на лицу имао тужан осмех. И увек би ми препричавао тешке ситуације у којима се налазио када нисмо заједно.

Ја сам добијао и мало сложеније задатке. Мене је командант у почетку додељивао јединицама које су пристизале, због мог доброг познавања терена. Целу планину сам знао у прсте. Сваку стазу, сваки траг у снегу, сваки поток, сваки камен. Сећам се тако да ме је једном послао у неко извиђање на Гури Гат уз речи: „Анто соколе мој сад идеш тамо где је српски војник задњи пут крочио ногом у албанској голготи пре 100 година. Идеш сам, чувај се и врати се Анто, требаш нам.” Онда је официрима који су се ту налазили казао, да је боље имати једног војника који сам хоће на задатак, него петорицу који морају. Морам да признам да сам се и сам тако осећао, желео сам да будем ту и да браним своју Отаџбину. Кад се нађете на таквом месту и погледате према Метохији, видите један прелеп призор за који се вреди борити.

Сваки задатак који сам добио трудио сам се да буде беспрекорно извршен. Често сам радио ствари које нико није захтевао од мене.

1357 бораца из свих јединица које су учествовале у бици на Кошарама, 1357 бораца који су хтели, 1357 бораца који би радије погинули него што би поклекли пред непријатељем, спречили су вишеструко бројнијег непријатеља да изврши копнену инвазију на нашу Отаџбину.