Васке је рођен у Сјеници 11.02.1975, где је завршио и основну и средњу школу, математички смер. Иван никада није носио сат, живео је пуним плућима, као да отима сваки минут. Био је омиљен, висок, харизматичан, насмејан - увек окружен девојкама! Волео је да попије да се провесели, да игра баскет са другарима...

На служење војног рока одлази у децембру 1993. у Кумбор, тада је имао 18 година. Касније завршава Војну школу за подофицире везе у Београду. Како је завршио школу почиње да ради у 398. пуку везе у касарни Крчагово, Ужице. Био је командир одељења везе, војници под његовом командом су имали само речи хвале за њега.

 

Јагуар са фантомком.

 

1998. године га упућују на курс за шифрера, а пред крај исте године је упућен је на испомоћ Приштинском Корпусу, 53. гранични батаљон, гарнизон Ђаковица. Распоред који је добио у Ђаковици била је караула Кошаре.

У фебруару 1999. године пар дана пред свој рођендан долази кући, али као и увек, журио је да обиђе све и да се види са свима. Стигао је и до Београда да се види са девојком... Када је дошао са карауле кући, био је насмејан али му се у очима видела страхота коју је преживљавао доле са осталим војницима. Стално је помињао „неког” вучјака којег је водио у патроле, чувени мајор Листер (више о Листеру: http://cojstvo.rs/%D0%9C%D0%B0%D1%98%D0%BE%D1%80-%D0%9B%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%80). O Листеру је причао као о неком човеку, да је тај пас посебно реаговао на његов глас/команду, били су јако блиски. То је по свему судећи нека посебна љубав, били су заједно до самог краја.
Упркос питањима сестре да ли баш мора опет да се враћа на караулу, да ипак може да остане код куће, дочекао је његов одговор:„Какав бих ја то човек био када бих остао?! Ко ће да чува ону децу доле!?” - ту се свака прича на ту тему завршила.

И момци из 53. граничног батаљона су га волели, њих је савесно водио, био је ту најстарији и по чину и по годинама. Тако га и описују његови војници, које је сачувао све до једног на Велики Петак 09.04.1999. када се десио најжешћи напад на комплетан рејон Кошаре, и када се Јагуарово одељење нашло прво на испиту, више о томе: http://cojstvo.rs/%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%9A%D0%BE%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B5.

 

Пламени и Јагуар...

 

Иван Васојевић је био један од ретких који није морао да се труди да га војска воли и поштује. То је код њега ишло природно, без напора и без много галаме. Да се запева, ту је, да се попије, опет је ту. Добро се знало време за дисциплину и за озбиљност. И ту му је ишло лако. Војска је знала шта јој је задатак, он је знао да организује извршење истог. Како? Васпитаван у духу Његоша, уз школу Светог Василија Острошког, од које се није одвајао, корачао је са војском скромно и ненаметљиво. Био је један од њих, никад један над њима. То је војска знала да цени и поштује. Порекло које га је чинило поносним, васпитање и школованост нису били препрека у комуникацији са људима. Не, то му је била предност. За њега је Косово и Метохија било срце, центар Српства. Из тог срца је и текла крв у ове крајеве подељеног и обезбоженог Српства. Знао је да без Косова Срби не постоје и томе је и учио војску. Јер, бити горе, борити се и ризиковати млади живот, а тој борби и тој жртви не дати смисао, бесмислено је и безначајно. Зато је и био неко ко свему горе даје смисао и бори се за њу. Увек први, увек за пример и увек достојанствен. Тамо је и погинуо. Први у бој и достојанствен, до последњег трена је водио рачуна о војсци и није их изневерио. Остао је легенда на коју смо поносни.

 

У вечну славу отишао је на Васкрс 11.04.1999. на Опљазу, код Мусине куће. Страдао је са Листером, Предрагом Богосављевићем, Миленком Божићем и Дарком Бјелобрком.