Изет је рођен 31. марта 1977. у Тутину, средњу школу је завршио у Новом Пазару. Био је Србин муслиманске вероисповести, умео је да се шали на свој рачун чак, али никада није правио националну и верску поделу, говорио је да су сви браћа, за њега није постојао термин „бошњак”, једноставно био је наш човек, сви су сумњали да ће побећи са линије - али грдно су се варали.

Чизи је био врло стабилна личност иако је био година као и остатак чете много боље је разумео ситуацију у којој су били, на стражи, заседи, патроли... Увек је осматрао и ослушкивао као да је сваког тренутка очекивао да ће да нас нападну! Добар човек, никад није помишљао да напусти групу као што су то радили поједини муслимани који су побегли те зиме и никада их више нису видели. Чизи је био један кључни човек који је чинио важан зупчаник у целој причи, врло обазрив, племенит - једноставно могло се мирно да спавати када је он на стражи...

 

 

Има једна занимљива анегдота, када је дигао целу караулу „13. Јул” на ноге...

Те зиме били су на истоименој караули, или како су је звали „Јасић”. Чизи је био на стражи на улазу у двориште карауле, ми смо га звали на кецу било је време ручка и сви су јурили пут кухиње да закаче нешто добро што се спремало... Одједном чујемо неко урла „Ево су, ево су!” Сви су појурили напоље, зграбили пушке, улетели у ровове, ја сам гледао у њега и питао - па где?! Показивао је брдо преко реке Ереник, ми смо га звали Бадра. Погледом тамо не видим ништа, на минобацаче су већ отишли Водник Перхан и Ален - крећу мине.. Прва, друга, трећа...

Ја и Мирко смо у рову, „Цеца” спремна, реденици су ту. Убрзо стиже капетан Рис, одређује патролу да се крене пут Бадре и извиди терен - самим тим види да ли постоје трагови и извести караулу о дешавањима. Из рова гледам како одлази 7 људи међу њима Ален, Џокер, Влајдек и још неки... Одлазе у брдо врло је велик успон, крећу се раздвојено и долазе до места где је Чизи видео „то нешто”. Крећу се још даље да извиде још, зимско је време па већ полако пада сутон, одједном видимо како нешто на Бадри светлуца, помислисмо пуцају на нас - Мирко хвата „Цецу”, ја пушку, ови наши минобацаче... Рокај, рокај... Одједном неко истрчава из карауле и виче да прекинемо! Тајац! Чуо сам глас од неког, да пуцамо на наше... Немогуће! Међутим десило се оно што је и од нас деце очекивано, били смо неискусни, пали смо на прву. Група која је отишла на Бадру јавила је РУП-ом да нема људских трагова, већ срне, хтели су упаљачем да дају знак да су они.. Е сада ја помислих побисмо их („ух Чизи јеб*м ти......) из шуме излазе: 1, 2, 3, 4, 5, 6... Нема седмог! Њих шесторица на гомили овог једног убисмо... Ха! Ево га, креће осмех - запао у неку рупу, долазе на караулу ми се смејемо, живи су, а они као крпе бледи... Тај дан нас је ојачао за даље, једна важна лекција научена... 

Капетан Крунослав нас је после рибао, ми се к'о мајмуни залетели на прву...

Рис нас је ударао бамбусовим штапом по шлему, Чизи је само био збуњен. Касније је погинуо са најбољима 10-11. маја (http://cojstvo.rs/%D0%90%D0%B2%D0%B8%D0%BE%D1%83%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%9A%D0%BE%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B5) касетна му је пресекла ногу. Издахнуо је на тракторској корпи на путу до стационара.

 

Чизи, вечна ти слава.