Одломак из књиге „63. Тренутак Вечности”

Шапатом се пренело наређење да станемо и мало се одморимо. Пођох још мало напред до једне групице која се формирала. Њих неколико је остало са стране да пази на околину. Чучнули су поред дебелих стабала, заклонили се и осматрали. Приђох групици. Неколико мојих падобранаца разговарају са два војника, убрзо сазнах да су граничари. Поред њих леже и два пса, вучјак и ротфајлер. Иако ми сви стојимо, они не устају из својих заклона. Види се да су уморни, смрзнути и неиспавани. Делују равнодушно, незаинтересовано, али примећујем да им погледи нон-стоп лутају ка шумици која је била недалеко од нас, одмах преко малог пропланка, удаљена свега можда 80–100 метара. Редовна војска, схватио сам брзо, граничари на одслужењу војног рока, млади и голобради момци чија се младост претворила у опстанак за голи живот. Утроба тих злокобних планина је била ту надомак њих, и били су свесни да их зачас може прогутати.
– Ко сте ви, људи? Која сте јединица? – питају.
– Падобранци – одговарамо.
– 63. падобранска бригада – додаје неко од присутних.
Очекивао сам изненађење, али је оно изостало. У њиховим очима се примећивала равнодушност.
– Идете горе? – запитао је један од њих.
Заклимао сам потврдно главом, а у ствари, нисам имао појма где идемо. Тада схватих да идемо негде горе, да се пењемо на ту злокобну планину.
– Много је њих већ покушавало да се попне горе.
Погледао сам граничаре. Изненадиле су ме речи које сам чуо.
– Доста смо њих морали да однесемо назад...
Пси су одједном тихо зарежали и упрли погледе у шумицу која је почињала одмах преко мале ливаде. Граничари су дохватили оружје и залегли још више у своје заклоне, а ми се брзо спустисмо на земљу и загледасмо се у правцу у коме су и пси гледали. Није се ништа видело, али ваљало је бити опрезан. Граничари се после неколико минута опустише и један од њих рече:
– Њихови граничари, патрола сигурно.
– Чија патрола – упитах мислећи на Шиптаре.
– Па албанска... Преко пропланка је Албанија, земљаче.