Ефикасност употребе противавионских топова по земаљским циљевима, откривена је још на почетку Другог светског рата. Стечена искуства су примењена и у каснијим ратовима, па и током ратова на простору бивше СФРЈ. Како често није било циљева у ваздуху, започело се са применом ових оруђа против земаљских циљева тј. пешадије и лако утврђених објеката. Коришћени су сви модели ПА топова из ЈНА инвентара у калибрима 20, 30,  37, 40 и 57 мм, вучених или самоходних верзија.

Ипак један модел се посебно истакао и  упамћен је по својој ефикасности на бојном пољу: Прага, самоходни двоцевни топ калибра 30мм. Готово да није било ТВ извештаја из Хрватске, Босне или касније Косова и Метохије, а да у кадру није било и неке Праге. Ово лако оклопно возило је поред неспорно ефикасне ватре имало и веома јак морални учинак: Пешадија је радо наступала ако су подршку давале Праге, а веома карактеристичан звук паљбе и ватрена моћ су деловали поражавајуће на непријатељску пешадију.

Јако су биле ефикасне у подрсци оклопних возила, дејству по утврђеним тачкама, елиминацији снајпериста, одбијању масовних пешадијских напада... Заиста пуно похвала за једно иначе у основи противавионско оружје.

Самоходни топ М-53 Прага  настао је почетком педесетих година у Чехословачкој, а сам пројекат топа је под немачком контролом развијан још од почетка Другог светског рата, за потребе ПА одбране подморница. Током рата израђена је мања количина, на двоосвинском лафету али за потребе копнене армије. Након рата Чехословачка армија се поново заинтересовала за пројекат и коначно 1953. године ово оруђе је уведено  у наоружање под ознаком Вс.53/59, а убрзо је постало познато по надимку „Јестјерка” (гуштерица).

Основу је чинио теренски камион Прага В3С, на који је уграђена оклопљена каросерија и двоцевни топ. Оклоп је штитио од пушчаних калибара и крхотина пројектила. За ово возило се заинтересовала и бивша ЈНА, а први примерци су испоручени 1969. год и уврштени у наоружање под ознаком М-53/59. Након 1973. ова возила су испоручивана са побољшањима на систему везе, електроинсталацијама, агрегату и нишанским справама, па су ова возила означавана М-53/70. Популарно, жаргонско име за сва ова возила је било једноставно „Прага”, по имену фабрике која је производила камион.

Укупно је до почетка осамдесетих година набављено 789 возила. Праге су улазиле у састав мешовитих артиљеријских ракетних дивизиона ПВО, бригада копнене војске. Обично би овакав дивизион био сачињен од 12 возила М-53 и батерије ПА ракета Стрела 1М. Крајем седамдесетих израђен је опсежан пројекат модернизације, који је предвиђао уградњу нове нишанско-рачунарско-погонске групе италијанског порекла Галилео П-36 (домаћа ознака Ј-171, справу је чинио фрикционо-тахометријски рачунар, оптичка нишанска справа, хидраулични серво уређај, механизам за покретања и управљачки механизам).

Ови уређаји су се већ производили лиценцом у Југославији и коришћени су на „троцевцима” М-55А4. После испитивања 1980. године усвојена је варијанта са електромотором. Повећање ватрене моћи је било веома велико: стандардној батерији Прага од 6 оруђа требало је у полигонским условима око 2.000 метака за уништење једног циља, а са уређајем Ј171, три оруђа и 1.000 метака. Модернизација је усвојена уз  додатну ознаку Ј171, али се на томе и остало јер се чекало на резултате следећег корака модернизације  који је предвиђао уградњу ласерско рачунарске групе, која би омогућила увезивање батерије Прага са нишанско-осматрачким радаром М-85 З Жирафа. Паралелно је текао развој са две нишанско - рачунарске групе: Једна је била Шведског порекла, а једна домаћег. Овом модификацијом ефикасност би порасла и до осам пута, а успешан домет и до 3.500 метара (наспрам 2.000 колико су у пракси могле „обичне” Праге). План је предвиђао модернизацију у три корака: У периоду 1984-1990 на 720 возила требали су бити уграђени, нови, снажнији домаћи мотори. Затим би почев од 1985. на 350 возила био уграђен систем Ј171, а на осталих 350-370 и ласерско-рачунарска група. Са реализацијом плана се каснило. Нарочито након давања предности другим пројектима, па је само на мањи број уграђена нова опрема.

Распад СФРЈ, убрзо након тога,  ставио је тачку на сваки даљи покушај модернизације.

 

 

Од самог почетка југословенског сукоба Праге су укључене у састав борбених група. У почетку су махом у улози обезбеђења, а касније се користе и за директну ватрену подршку. Захваљујући великој густини ватре, те могућношћу метка 30мм да пробије  зидове кућа, постала су незамењива оруђа како у градским тако и руралним срединама. Нарочито су масовно коришћене током рата у Босни, када је ВРС своју малобројност, често, надокнађивала употребом 1-2 праге на угроженим правцима. При томе су сви истицали густину ватре и карактеристични звук који је имао јак психолошки ефекат. Борбеној употреби Прага нарочито је одговарала тактичка ситуација, када је непријатељ нападао са узвисшења. На основу тих искустава многе јединице ВРС, су своју одбрану организовале у подножју планина.  Услед релативно слабе оклопне заштите, Праге су дејствовале из позадине, преко властитих линија. Као корисне су се показале и када су биле у саставу интервентних група, у ситуацијама када су пробијене линије одбране и када је требало зауставити даље непријатељско напредовање.

Када услови терена нису омогућавали маневар по линији фронта, ова возила су укопавана. Често су читава оруђа смештана у укопане земунице, које су прекриване балванима и земљом у циљу заштите од минобацачких пројектила. Како је по овим положајима дејствовано свим оруђајима па и ПО ракетама Маљутка, припадници ВРС су осмислили ефикасно средство заштите од ових ракета. Испред оруђа је постављано поље од арматурне жице, које је изазивало превремено активирање упаљача ракете. Овако активирана ракета, није могла нанети већу штету, а када је требало дејствовати из топова, посебним ужадима жица је спуштана у хоризонтални положај. Приликом успешних погодака, цела ситуација је збуњивала противника, који са веће даљине није могао уочити препреку, а велико славље код посада Прага.

У градским борбама, ова возила су морала бити коришћена крајње опрезно. Велика густина ватре и покретљивост је одговарала условима борбе али не и слаба отпорност на мине и пројектиле ручних бацача. Посебан је проблем био замена испразњених оквира, каде се возило морало повлачити даље од линије борби. У недостатку ПЗО и ТО муниције, познати су и случајеви кад се дејствовало и вежбовно-обележавајућом муницијом. Ова муниције не експлодира, али огромна кинетичка енергија пројектила, је у случају погодка наносила фаталне повреде. На многа возила је изведена и додатна импровизована заштита од танких лимова или гумираног платна. На одређену даљину од возила постављане су даске на које је причвршћивано гумено платно дебљина 20-30мм, са циљем да дође до рикошетирања или превременог активирања пројектила. Ова додатна заштита ипак није била довољна у случају погодка ПО ракете, које су ипак имале довољну пробојност и за овакве заштите.

Такође и простор возача је додатно заштићиван танким лимовима. Током рата на многа возила су уграђени додатни митраљези од 12,7мм, за непосредну заштиту и за ситуације када није рентабилно дејство топовима 30мм. У обезбеђењу посаде и возила обично се налазио и један пушкомитраљезац, пре свега као заштита од убачених диверзантских група, што је била редовна пракса у рату у БиХ.

На нека возила су изнад топова монтирани лансери невођених ракета 57мм. Лансери су били парарелни са осом цеви топова и коришћене су стандардне нишанске справе, али је прецизност највише зависила од осећаја самог нишанџије. Са овом надградњом нарочито је била угрожена стабилност возила, па се морало опрезно кретати на нагнутом терену. Сем ове импровизације на једној Праги су након скидања цеви, уграђени авионски топови ГС-23, калибра 23мм, који су извађени из контејнера за подешавање. Поред топова су биле велике кутије са муницијом, а коришћена је стандардна нишанска справа иако је реч о муницији сасвим другачије балистике.

Брзина паљбе је била застрашујућа (каденца од 3000 метака/мин), па је обично дејствовано само једним топом. Недостатак је био нешто дужа припрема топова, а предност је била да су се оригинални топови могли брзо опет монтирати. Прагини топови су монтирани и на камион ФАП13, али је ово решење имало недостатака, који су се огледали у одсуству оклопне заштите и љуљање возила током дејства, јер није било могуће искључење вешање возила.

Постојали су и планови за уградњу на БВП М-80, али нису реализовани.

Праге су мало коришћене у основној намени, те једино познато обарање авиона овим оруђем сматра се случај од 24. јуна 1992. год, када је изнад Посавине оборен хрватски МиГ-21.

Веће могућности за дејства по циљевима у ваздуху су указале током НАТО бомбардовања Републике Српске у периоду од 30. августа до 13. септембра 1995. год, али ова прилика није искоришћена. Систем командовања и веза је био озбиљно нарушен, па самим тим и систем ПВО. Посаде, навикнуте на дејства по земаљским циљевима, нису биле обучена за дејства на ваздушне циљеве. Посебан је проблем био контигент РРФ-а, који је у свакој прилици дејствовао по средствима ВРС, па су Праге морале дејствовати са мање погодних локација. Такође НАТО снаге су се држале безбедних висина од 4000-5000м, а по циљевима у посебно добро брањеним зонама дејствовано је крстарећим пројектилима.

У тој улози нису имале већих резултата ни током НАТО агрeсије 1999. год. Обично су коришћене на могућим правцима прелета беспилотних летелица и крстарећих пројектила, или за стварање „ватрене завесе” изнад тучених стационираних циљева. Према званичним подацима погодиле су један авион, обориле 2 беспилотне летелице и 12 крстарећих ракета. Но Прага је упамћена у том рату, ако не по броју погођених циљева, онда сигурно по оригиналној импровизацији када су уграђене ракете  типа ваздух-ваздух. Наиме још током рата у Босни на лафету топа су уграђиване застареле ракете К-13, са МиГ-ова 21. Оваква самохотка је названа „Цицибан” и направљено је осам примерака.

Током рата 1999. године и Војска Југославије  користила је сличне модификације, али са моћнијим ракетама Р-60МК и Р-73. Тако су настали лансери РЛ-1 (са ракетом Р-60МК), РЛ-2 (на возилу БРДМ) и РЛ-4 (са ракетом Р-73). Највећи домет је имао РЛ-4 који је могао погодити циљ удаљен 5км и на висини од 5.000м. Ова возила коришћена су у одбрани Београда од 14. априла 1999. год. и пре свега рачунало се на технолошко-тактичко изненађење. Ипак убрзо се увидело да ракетни потисак није довољан, будући да поменуте ракете и нису биле намењене за дејства са нултих висина, па су монтирани додатни бустери. На ракете Р-73 уграђени су мотори невођених ракета С-24, те је коси домет повећан на 15.000м и висина до 9.500м. Након шест пробних гађања РЛ-4М је 18. маја уведен у наоружање. Такође и ракете Р-60МК  добиле су додатни потисак, од мотора НРЗ 128мм Муња. Уз ово повећање почетне брзине ракете су могле достићи до 10.000м косе даљине. РЛ-4М су коришћени током ноћи у околини Београда и дејствовали су четири пута.

Такође један лансер био је на Косову, где је између осталог 6. јуна дејствовао на 2 авиона А-10, који су маневрисали на висини од 7.000 м. Бојева глава се активирала, а посматрачи са земље су уочили одбацивање подвесног резервоара.

Најновија модификација Праге је настала у режији компаније ЈугоИмпорт, где је ово возило конвертовано у самоходну хаубицу 122мм. Корпа са топовима 30мм, је уклоњена и на њено место је уграђена хаубица Д-30, која се налази у склопу заштићене кабине. Такође на задњем делу возила је митраљез за самоодбрану возила. На задњем делу возила су монтиране две ослоне стопе за стабилизацију оруђа. Габарити возила, вероватно не омогућују ношење довољне количине пројектила, а велики проблем је и недовољна покретљивост.

Ратна пракса је показала да су Праге веома поуздана и ефикасна оруђа. Застоји и кварови су се нарочито јављали у почетној фази ратова, услед недовољно обучених посада. Два најчешћа застоја  била су током дуже борбене употребе, када је долазило до запрљања лежишта метка и слабљења опруге извлакача што је условило да празна чаура остане у лежишту, да би затим на њу налетао нови метак, услед чега је у појединим ситуацијама долазило и до експлозије. Познато је да је у једној таквој ситуацији, када је дошло до заглављивања левог аутомата топа и експлозије метка, нишанџија оруђа избачен са возила. Други најчешћи квар  настајао је услед запрљаности коморе, када долази до заглављивања гасног клипа, што се уз доста мука могло отклонити само у позадинским радионицама. Током дуготрајних дејстава до застоја је и долазило услед квара на задњем поклопцу аутомата, односно услед истрошености разводника унутар њега, када долази до набијања чауре на одводник и застоја у паљби.

Топ М-53, се пуни оквирима у којима стаје 50 граната од 30мм, а каденца је 840-900 граната по минути. Нишанска справа је једноставна са вертикалном ресетком. Елевација топа је од -10 до + 85°. По земаљским циљевима успешно дејство је до 2.000 м, а муниција се самоликвидира након 3.500 м. Мотор је Татра Т 912-2, бензински, шестоцилиндрични снаге 81кW. Проблематична је покретљивост ван путева, а списак недостатака употпуњује и то да не може дејствовати ноћу и у лошим метео условима, нема НБХ подсистем, нишанџија је изложен противдејству, возило је јако захтевно за вожњу...

 

 

Модел / Порекло         М-53/59 / Чехословачка

Борбена маса  10.300 кг

Посада 4

Дужина               6,91 м

Ширина              2,35 м

Висина 2,52 м

Мотор Татра Т912-2

Снага Мотора  81кW, при 2.200 обр./мин.

Макс. брзина   60 км/ч

Наоружање      2 топа М-53 од 30мм

Борбени комплет         400 граната

Оклоп  10 мм

Делови топа 30мм: Десна кочница, Цев, Гасна комора, Сандук аутомата, Предњи поклопац, Оквир за муницију, Задњи поклопац, Окидач са задњим амортизером, Полуга за запињање.