После добро одрађене акције на Ликену, добили смо податке, да се главница групе звана „Скендербег” (назив за елитну специјалну јединицу војне полиције Албаније, са припадницима ОВК у њеном саставу), налази још увек у рејону карауле Ликен.

Оформљена је диверзантска патрола, од 18 војника, која је кренула по тешком терену у лов на остатак групе. Задатак је био јасан – Да у што краћем временском року група заустави или елеминише са наше територије. У операцију се кренуло у 03:45. Од почетка операције падала је јака ледена киша, која никако није престајала. Након краћег времена, сви су били мокри, али се о престанку операције није мислило. Временске прилике никако нису ишле на руку потери, због велике хладноће и густе магле тешко су се и споро кретали, а видљивост је била свега на неколико метара. Диверзантска патрола, се искључиво кретала шумским делом, како би избегла да их непријатељ уочи и направи заседу. Из које би се реално тешко извукли. Тихо су се кретали кроз шуму, како не би били примећени.

Тишину је у потери полако реметио страх. Страх, да не буду откривени. Формацијски се патрола кретала, тако што су по двојица војника кретала на 15 метара раздаљине једни од других, где су покривали велику територију са малим бројем људи. То је уједно била и велика мана, јер ако би упали у заседу, били би појединачне и лаке мете. Али су задатак наставили. Када је свануло, направљен је мали предах, како би се одморили од хладноће и бола по целом телу изазваном тешким и дугим пешачењем. Сви чланови су знали, да је ово тек почетак њиховог задатка и да морају наставити своју мисију. Након одмора, кренуло се даље све до мрака. Тада су решили да направе логор и ту преноће, пре свега због изнемоглости и промрзлина на рукама и ногама, телу је био потребан одмор.

Потера се наставила ујутру у 07:30 на чијем челу смо били брат 2 и ја. Све је било равно, барем је тако изгледало, а магла, већ неподношљива. Док смо се кретали, у једном тренутку из магле угладали смо њих петорицу. Изненађени они, изненађени ми, гледамо једни друге. Код нас је страх био толики, да сам се цео тресао. Очи у очи, једни наспрам других на 7 метара раздаљине. Нама су меткови били у цеви, а пушка је била откочена. Први смо почели пуцати по њима, а затим су и они узвратили по нама. Било је страшно, почели су Шиптари падати покошени мецима. У рафалној паљби, пао је један мој друг, а ми остали смо скочили у заклон, како и ми не би били погођени. Самим тим, у заклону смо имали више шанси да преживимо. Обрачун је био као на неком филму. Пуцало се стално са обе стране, а меци су летели свуда наоколо. Јасно је било да смо налетели на групу „Скендербег” и да се сукоб мора решити одмах. Пуцњава је трајала неких 15 минута, након чега је уследила тишина. У магли су се чули јауци рањених са обе стране. Ми смо се полако враћали у формацију, када су опет одјекнули пуцњи. Ја сам почео пуцати по магли на све стране, у трајању од неких 20 минута. Током сукоба, недаће су се надовезивале једну на другу: страх, јака ледена киша, велика хладноћа, густа магла и на крају нестајање муниције. Већ у поодмаклој фази сукоба, патрола позива појачање у помоћ, које је кренуло са суседних караула Горожуп и Ликен. Након другог сукоба, на терену је опет завладала тишина. Поново су се чули јауци рањеника, што је трајало отприлике неких сат времена. Киша је коначно престала да пада, а магла се повукла са места сукоба. Сада се могао видети прави призор сукоба две стране, као и утврдити број погинулих и рањених. У том моменту је и појачање са околних караула пристигло, чиме је операција диверзантске патроле била завршена. На крају операције биланс је био неодређен број страдалих ОВК бораца и неколико рањених. Док је код наших војника, било 6 рањених.

Моја браћо и сестре била ми је част бранити свој народ, државу и границу! Бог ми је сведок!