125. Моторизована Бригада, 2. Батаљон, Пећ...

 

У то време, војска се служила годину дана, опште је познато да је класа Март 1998. можда највише претрпела за време агресије на СРЈ. Њима је војни рок продужен све до краја агресије, ни трунку предаха ни трунку одмора... Све се сводило на то, како се вратити жив кући, како одржати положај, како одбранити ров, како остати разуман? У сваком случају није било добро, ко полуди - полудео је на самом почетку, а било је таквих случајева. Они који прегоре, навикну се... Ту си где си, брани земљу и врати се кући жив.

 

 

 

Обуку су им вршили веома искусни официри, као млада војска, брзо су учили јер су и сами схватили да ће им то све бити преко потребно, како би им главе остале на раменима. Обуку су вршили са бојевом муницијом, уз борбени комплет од 4 оквира, једино је пети био у џепу, не у пушци, али се за секунду могао наћи у истој. Када је обука била ван касарне, носили су се сандуци са бомбама, додатном муницијом па чак и зољама. Обука за интервентне водове је била напорна и психички и физички... Стално су добијали узбуне... На ручку - узбуна, ноћу спавање - узбуна... Потрпају се у камионе и провозају до Пећи и врате их у касарну... Никада нису знали да ли је узбуна права или лажна... Када су после непуна три месеца изашли на терене, осетили су олакшање. Убрзо су били задужени дупли борбени комплети муниције, па је скоро цела класа почела да излази на терене.

Терени су били обезбеђивање важних објеката, обезбеђивање логора избеглица, дубинско обезбеђење државене границе, патроле, заседе... На многим теренима се пуцало на њих. Интезитет свега што се око њих дешавало већ после 5-6 месеци је направило од њих прекаљене ратнике. Учествовали су у успешном обрачуну и протеривању терориста. Упсешно су успостављене већина комуникација, које су биле под контролом терориста.

Почетком зиме '98 акције треориста су сведене на подмукле заседе, терористичке акције на цивиле, попут масакра деце у кафићу „Панда” у Пећи, отмице цивила, војника или полицајаца, па хватање појединачно истих, на крају би резултовало ликвидацијама. Свако шиптарско зверство је било знак одмазде јер су им на терену војска и полиција ломили кичму, једино што им је преостало је принцип „удри и бежи”, као уплашена звер, која изађе из пећине само када мисли да је сигурна. За разлику од пролећа и лета, када су терористи држали под контролом добар део Метохије, почетком зиме, стање је било много боље.

Прође 1998. брзином светлости, и ево 1999. „ускоро се скидамо”. Пребројавају се дани, ситно.

Наравно убрзо долази забрана коришћења одсуства, због проглашавања „непосредне ратне опасности”. Одзив и лозинка на то је била „Ку*ац-кући”. Дође и март месец и било је речено да је војни рок продужен, на неодређено. Полако се у главама припремало за почетак рата, тј. за мартовце само наставак, јер су још од 1998. били у загрљају пакла.

КОШАРЕ

Неки су већ били у том реону, али је већина стигла пар дана по нападу на караулу на Велики Петак... Рекли су им да ће класа бити раздељена по свим четама, јер као најискуснији треба да подигну морал мање искуснијој војсци... То им је пало јако тешко. Први пут неће бити заједно. Неће бити са браћом у коју имају неограничено поверење, неће бити са људима са којима су заједно провели годину дана у добру и злу и које су знали како дишу и могли без размишљања да им верују толико, да им се повери живот.
Мартовци су на Кошарама били распоређени на свим положајима, од Маја Главе, до Маја Зеза. Извршавали су, веома успешно, најтеже задатке. Чак су преузимали и задатке извиђања од 72. Специјалне. Безброј је примера херојских поступака појединаца, али и група на извршавању најтежих борбених задатака. Са осталим војницима су свакодневно гледали смрт у очи. Разликовали су се једино по ведром духу који њих је упркос тешкоћама и погибији војника око њих, није напуштао. Верује се да је такав њихов став допринео да се мање искусни војници брзо ослободе евентуалног страха...

 

 

Неки добровољац се хвалио како је ратовао негде у Африци, сви су га слушали, док неки мартовац, који је био ту, одједном jе устао и ушао у заклон... Сви су га збуњено гледали. А он је чуо кад је непријатељ испалио 4 мине из минобацача. Звук при испаљењу мине се једва чује, ако су минобацачи далеко, али добро увежбано ухо их чује и разликује од осталих звукова. Рекло би се увежбан животињски инстикт. Кад су мине биле већ близу и почеле да „звижде”, сви остали су се наглавачке бацили у заклон. Кад су све 4 мине експлодирале, мартовац је мирно изашао из заклона. Остали су га у неверици гледали и кад су схватили да је безбедно и сами напустили заклон. Уследила су питања, како је знао... Он им је само одговорио да је чуо мине. Уследио је тајац. Само је добровољац, са искуством у Африци, опуштајуће рекао:„Ја људи од сад идем свуда само са овим момком”.

Сви који су били на Кошарама, последњи су се повукли са простора јужне српске покрајине, све до потписивања војно-техничког споразума у Куманову 10. јуна 1999, чак и мало касније, јер је по споразуму војска требала да остане на границама, па су чекали замену.

Онда је у сред ноћи стигло наређење о повлачењу, тада се гледало да нико не остане, да се извуче и људство и наоружање. Како год то вама звучало, извлачење је изгледало као да је у питању победа, уздигнуте главе су силазили са Јуничких планина, мартовци су били поносни. Званичан податак да су два вода из те класе проглашена за једне од најбољих у нашој модерној историји.

Мартовска класа је нажалост имала и губитака. Статистички, веома мали губици када се узме у обзир какве су борбе вођене. Током '98 погинуо је један борац, један је остао трајни инвалид и неколико бораца је рањено. 1999. на Кошарама је погинуло још неколико бораца и многи су рањени. Део који је лакше рањаван је остајао у борби до краја, и поред рањавања. Неки су сами, ножем, вадили гелере од минобацача, а неки су темељно лечени тек после рата.

Обука, искуство и животињски инстикт су јачи од смрти.
Слава и хвала погинулима! Рањенима и преживелима добар, леп живот и пре свега добро здравље, можда затребају опет.

 

Слика, Кота 502, патрола...

 

Некада неке ствари су лепше када остану недоречене, па нека се звери по оним Јуничким планинама запитају како би изгледао наш повратак.
Можда никоме не би било пријатно, али ће до тога кад - тад доћи.