Милан Кенић Кена, момчина из 45. Блока, борац којег би сваки старешина пожелео. Кенић је био члан мартовске класе Војске Југославије од 1998. године, у оквиру 1. Чете 2. Батаљона легендарне 125. Моторизоване Бригаде. Имао је чин десетара. Цела мартовска класа из 1998. која је ратовала на простору Косова и Метохије, током служења војног рока на својој кожи осетила је све лепо и ружно што један војник у миру и рату може осетити. Кенићев војнички пут трајао је дуже од предвиђеног, због продужења војног рока. Мартовска класа је током свог војног рока, показала на какав начин се брани отаџбина, то су били – ЉУТИ БОРЦИ!

О Кени свако које са њим ратовао, може имати само речи хвала. Био је невиђено јак, прекаљен борац иако је боловао од астме. Био је нешто старији, него своји класићи. Рођен је 1974. године, док је већина момака рођена 1977-78-79. године. На почетку је имао честе напада астме, али то Кену није поколебало у ниједном тренутку да извршава своје војне задатке. Упркос све већим тегобама, он је деловао све више и јаче. што је на крају довело да реши свој проблем са астмом, вероватно од чистог и свежег ваздуха Проклетија. Нажалост, након тога није дуго поживео. Био је рањаван од ручне бомбе, али Кена као Кена, није се предавао и брзо вратио у борбени строј међу своје саборце. Повратак на Кошаре је био чак са ВМЦ Карабурма, јер како је сам причао и говорио, није могао да лежи рањен у постељи, док му другови чувају границу. Врло брзо по повратку, са истим друговима отишао је у вечност.

 

Кенић први са лева, доњи ред.

 

Занимљива анегдота је кад су га у Батуши терали да остане у команди и сви саборци убеђивали да остане... Он је рекао - Кој вам је ђаво људи, сад кад сам олечио астму ви би да ме отерате... И смејао се, пуно се смејао и шалио. Постоји још анегдота везана за Кену. „Зезање” шиптарског или чак снајперисте из неке стране специјалне јединице, стављао је камен на свој заклон и брзим сагињањем избегне метак, слатко се смејао од срца, па тражи нови погодан камен, како би реалније дочарали, Кена је то радио дању да би га снајпериста приметио. Остали би то искористили и тражили би двогледима снајперисту, како би га „поздравили Цецом”...

Једног дана водник Сократ, Кена и неки војници налетели су на једну екипу наших војника који су залутали у магли носећи погрешне траке за распознавање. Мало је фалило да их побију. један од њих је збуњено и уплашено упитао – Ко смо? Кена му је на то одговорио – НАТО пизда ти материна, склони пушку боље ти је.

 

Над Кошарама су се 10. маја 1999. године, надвили тмурни облаци. Тог дана било је масовно бомбардовање положаја наше војске касетним бомбама. Цвет српске младости тада је дао животе на бранику отаџбине. Много младих и добрих бораца је тог дана погинуло, тог дана стало је срце...срце хероја Милана Кенића Кене.

Вечна слава див-јунацима!