Док сањам, још причам са умрлим синовима Нада Милић за време НАТО бомбардовања Србије и после њега изгубила сво троје деце . Близанци Срђан и Бобан погинули на Космету 1999. у року од десет дана, а најстарији син Горан умро годину дана касније. Ова Краљевчанка једна је од 89 добитника државног одличја, али се од свих издваја тешком судбином која ју је задесила и због које копни из дана у дан. Породичну трагедију, коју је тешко и замислити а камоли речима описати, Нада и њен супруг Драгољуб Милић доживели су за време и после рата на Космету 1999. године.
 
Те ратне године, у пролеће, Милићи су за само десет априлских дана остали без својих близанаца, Срђана и Бобана, двадесетшестогодишњих официра тадашње Војске Југославије, који су часно дали своје животе бранећи отаџбину од агресора и терориста. Само годину дана касније, међутим, остали су и без - најстаријег сина Горана (27) чије је срце препукло од туге за браћом... После 11 година туге и бола за својим „соколовима поломљених крила”, како је и назвао спомен-књигу у којој је исповедио патњу и жал за синовима, преминуо је и Драгољуб, остављајући тако супругу Наду да у позним годинама самује и животари међу успоменама.
- Оставише ме да у сузама проводим кошмарне дане и још кошмарније ноћи - прича Нада Милић, коју је председник Републике Србије Томислав Николић одликовао високим државним одликовањем - Сретењским орденом првог степена.
- У сновима причам са синовима, присећам се како смо живели, пуни вере и наде у неко лепше и боље сутра, које не дочекасмо... Дали су своје животе за родну груду, а због свега тога, бол у мојој души сваким даном је све јачи. Надин и Драгољубов син Срђан, потпоручник ВЈ, настрадао је на ратишту од нагазне мине недалеко од Србице на Космету, када је возилом, са још тројицом војника, кренуо на задатак. Војници су на месту остали мртви, док је Срђан с тешким повредама најпре пребачен у болницу у Косовској Митровици, а потом и на ВМА, где је 4. априла и преминуо. После само десетак дана, Милиће је задесила још једна несрећа. Срђанов близанац Бобан, поручник ВЈ, који се упркос губитку брата вратио у своју ратну јединицу на Космету, погинуо је у месту Волујак, недалеко од Ђаковице, када су две НАТО ракете погодиле оклопно возило у којем се налазио са још седморицом војника.
- Када је после Срђанове сахране кренуо у своју јединицу, Бобан ми је рекао да на братовљевом гробу запалим и свећу за њега. Као да је нешто предосећао. Ето, остварише се црне слутње - додаје Нада док разгледа албум са фотографијама и новинским чланцима о несрећној судбини својих синова. По окончању НАТО бомбардовања Нада се са сином Гораном и супругом Драгољубом из Приштине преселила у Краљево где су већ имали кућу. Ту је, у пролеће 2000, од неизмерне туге за трагично настрадалом браћом - преминуо и Горан. Сахрањен је у истој гробници крај Срђана и Бобана на новом краљевачком гробљу. - Једног јутра у кревету сам затекла његово беживотно тело. Много је патио за браћом. Сваког дана је обилазио њихов гроб, седео, пушио и у мислима разговарао са њима - не скрива Нада сузе. - Десетак година касније, такође у пролеће, у 61. години преминуо је и мој супруг Драгољуб. Сахранили смо га крај синова. Породична кућа Милићевих у краљевачком насељу Сијаће поље, практично је посвећена сећању на Срђана, Бобана и Горана. На фасади куће стоји спомен-плоча испод које је и читуља Драгољубу. У дневној соби, фотографије, одликовања, спортски трофеји, униформе, све Надине успомоне на синове и супруга.
- Живим од куће до гробља, бројим дане када ћу да се придружим својим најмилијима, да опет будемо заједно...
Обилазим хумке, разговарам са фотографијама. А, долазе ми и комшије, рођаци, пријатељи, Срђанови и Бобанови саборци, Горанове колеге... Ово одликовање припада мојим синовима, они су дали животе за отаџбину, часно обављајући своју патриотску дужност - додаје Нада. - Драго ми је што нису заборављени, што ће после спомен-плоче која је постављена у Косовској Митровици добити и ово високо државно признање за све оно што су учинили за своју земљу. Жао ми је само што овај дан није доживео и њихов отац, било би му пуно његово напаћено срце.
 
 
 
 
МЛАДИЋИ ЗА ПОНОС
 
Срђан и Бобан Милић завршили су војну гимназију у Београду. Бобан је потом завршио и војну академију и стекао чин поручника, док је Срђан са академије отишао на обуку за артиљерца, догуравши до чина потпоручника. Обојица су добили војну службу на Космету, Срђан у тадашњој 125. моторизованој бригади Копнене војске у Косовској Митровици, а Бобан у 52. батаљону војне полиције у Приштини. Били су и узорни спортисти, па су за време школовања освајали трофеје у атлетским дисциплинама. Најстарији брат Горан завршио је Економски факултет у Нишу и био је запослен у царинарници у Краљеву. У породилиште стигла на Сретење, Нада, родом из околине Сомбора и Драгољуб из околине Вучитрна, упознали су се у Сремској Каменици док је он похађао Школу унутрашњих послова. Венчали су се 1971. године. Најпре су живели у Косовској Митровици, а потом у Приштини. Драгољуб је био запослен у полицији, а Нада у општини. Имали су срећан брак, најстарији син Горан родио се 1973. године, а близанци Срђан и десет минута млађи Бобан, 16. фебруара наредне године.
 
-У породилиште сам стигла баш на Сретење, а близанце сам родила само сат времена после поноћи - сећа се Нада. - Симболично је и то што ћу одликовање примити малтене на њихов рођендан. Кратка прича једног од сабораца Бобана Милића: Милић је био млад официр, атлетичар. Каријера у успону. Ти момци, сви су имали од 18 до 20 година... Деца сада са овог гледања, животи пред сваким од њих. Долазили су са свих страна Србије од Ниша, Београда, Суботице, Чачка итд. Судбина је дошла по Бобана... Није његов ред био да иде у обезбеђење колоне аутобуса из Ниша, који су требали доћи у Ђаковицу. Тражио га је његов презимењак потпуковник Милић, на чији захтев је отишао на задатак. Ујутру око 3:30-4:00 јављају да је БОВ (Борбено Оклопно Возило) погођено и да има мртвих али и презивелих... Како је време одмицало број мртвих је растао, а презивелих није било, јер је БОВ погођен директно. Једино је возач био цео. Имао је и руке и ноге, осталих 8 војних полицајаца међу којима и Бобан Милић су погинули. Жалост неописива, туга велика и губитак ненадокнадив.
 
Данас када је све прошло, сви они су у заборав отишли и не спомињу се више...
 
 
 
Трг у Косовској Митровици...