Маја Зез је планински врх који је доминирао својом висином налазећи се десно од зграде карауле Кошаре. Око тог врха вођене су борбе од самог почетка напада на Велики петак... Шиптари су успели да га заузму када на њему није било наших војника.
 
Ова прича ће отргнути од заборава два напада које су наши борци изводили како би повратили врх. Ниједан од напада није успео јер су терористи били добро утврђени. Артиљерија није могла непрестано да дејствује због непријатељске превласти у ваздуху - била би уништена. Рејоном су константно патролирали НАТО бомбардери. 
 
План за први напад био је да се Маја Зез нападне са три стране. Са једне стране би се извео лажни напад, чија је сврха била да привуче пажњу терориста на себе, да истрају у нападу толико да се шиптари убеде како је то прави напад и усмере сву ватру на њих. Тек тада би се они неприметно повукли и под окриљем ноћи се придружили групи која је била одређена за главни напад и заједно да изврше напад. Тај задатак је био веома ризичан. Била је мркла ноћ, а терен клизав од снега и леда... Због мрака је било потребно одабрати борце који се добро сналазе у тим условима... Зато су за акцију лажног напада одређени војници који су били старија класа, март '98 - њих десетак који су се налазили на том положају, при 3. чети.
 
Знак за почетак главног напада требало је да група бораца који су имали задатак да се приближе положајима терориста што више могу, док су ови ометени лажним нападом, и да њихове положаје гађају ручним ракетним бацачима и тако изненаде шиптаре, да то изненађење искористе остали борци и на јуриш заузму Маја Зез. Међутим група која је требала да гађа ручним бацачима није извршила свој задатак јер ручни бацачи нису испалили, због неког квара... Старија војска је на себе преузела сву пажњу терориста све док није стигло наређење о повлачењу и од напада се одустало.
 
 
Други напад је планиран да се изведе тако што би артиљерија дејствовала жестоко по њиховим положајима, а онда извршен напад са више страна и на јуриш заузме Маја Зез. 
Као појачање су дошла три руска добровољца, извиђача... Под окриљем ноћи су запоседнути положаји око Маја Зеза. Наши момци су пред собом имали залеђени спуст од сто-двеста метара и онда успон од петсто метара леда. Све је то био брисан простор, а терористи су се налазили на самом врху у добро утврђеним заклонима.
 
Артиљерија својим дејством није могла много да нашкоди јако утврђеним терористима. Због мрака нису могли да буду добро навођени. Тако да њихово дејство није дало очекиване резултате... Руски извиђачи су дали своју процену да се Маја Зез може заузети, али уз губитке од 50% наших војника. Пола њих је требало жртвовати... Пред том дилемом се нашао официр који је предводио напад. Да ли да нападне и жртвује пола својих војника... После дужег чекања у снегу и леду, где су официри обилазили војнике да се ови не би смрзли, заспали од умора и смрзли... Дошло је наређење да се акција обуставља. Сутрадан пристижу појачања. 
 
Дошли су момци из војне полиције, као појачање. Дошла је група од двадесетак припадника посебне јединице полиције из Пећи „Муње”. Предузете су мере да наша артиљерија дејствује прецизније по непријатељу. Напад је требало да предводи потпуковник Ђурковић. Почетак напада је планиран за ноћ, 10-11. мај 1999.
 
Комплетан напад је осујећен изузетно јаким авио-ударом НАТО агресора по положајима наше војске, то бомбардовање је описано у ранијим објавама, можете прочитати на линку: http://cojstvo.rs/%D0%90%D0%B2%D0%B8%D0%BE%D1%83%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%9A%D0%BE%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B5
 
 
После свих ових акција, значајнијих борби у рејону Кошара није било, пушкарања да - али јачих напада више није било. Државна граница није пала, све до потписивања војно-техничког спораума у Куманову. Чак и после споразума, када је стигло наређење о повлачењу јединица са границе, момци су мислили да им долази смена.