Данас је 29. септембар двадесет и шеста годишњица од херојске погибије мајора Милана Тепића из Комленца подно Козаре и војника Стојадина Мирковића из Горње Лесковице код Ваљева. Све ове године од погибије, легенда не престаје да живи!


Почетком 90-тих година 20. века, сепаратистичка тежња СР Словеније и СР Хрватске све је била израженија. Нису више желеле братство и једниство са Србима и осталим народима СФРЈ. Отворено су исказивале жељу да се отцепе од „Србиславије”, како су називале Југославију. Током 1990. године одржани су председнички, републички и локални избори у СР Хрватској, где је победу однео Фрањо Туђман и његов ХДЗ. Убрзо су у Хрватској очишћени полиција, администрација и државни органи од „проблематичних” кадрова. Након чишћења кадра, прешло се на куповину илегалног оружја, корак који је био јасна увертира за рат.

Током 1991. године увезло се илегално оружје, о чему је чак снимљен и документарни филм. У пролеће 1991. године, било је јасно да бајка о Југославији полако престаје да постоји. Паравојне формације Хрватске крећу да злостављају и протерују нехрватско становништво, пале и уништавају имовину. На све ове догађаје ЈНА је остала нема, што је дало јасну поруку Србима да се морају сами организовати и пружити отпор Хрватима. 
Ситуација у касарнама ЈНА на територији СР Хрватске, СР Словеније и СР БиХ била је чудна, јер су Хрвати и Словенци одбијали даље служење војног рока и тражили да оду својим кућама. Док су Срби били затечени стањем у којем су се нашли. Разлог томе био је што су годинама одгајани и васпитавани да је Југославија њихова домовина, а да је ЈНА светла традиција наше отаџбине.
Центар збивања херојске погибије мајора Тепића и војника Мирковића била је касарна „Божидар Аџије” у Бјеловару. У њој је било седиште 265. моторизоване бригаде ЈНА. У непосредној близини касарне, под њеном контролом налазило се складиште муниције „Беденик” за потребе ЈНА, 20 км од Бјеловара. Један од главних официра у касарни био је мајор Милан Тепић.

Мајор Тепић се није мирио са цепањем Југославије, као ни учесталим провокацијама и нападима на припаднике ЈНА те 1991. године. Видео је мајор Тепић да их хрватски паравојници желе ухватити и убити, како би се докопали драгоценог ратног материјала и оружја у складишту Беденик. 
Од ране зоре 29. септембра 1991. године Зенге (Збор народне гарде) су опколиле касарну и складиште. Команда 5. војне области ЈНА смештене у Загребу уместо помоћи, послала је посматрачку мисију Европске заједнице, која је требала да врши улогу некаквих „мировњака”. Нападаче то није занимало. Они су желели што пре да заузму касарну и складиште. Тако је и било. Ујутру је кренула паљба, чиме је отпочета борба за касарну. Међутим, борба није дуго трајала. Главнокомандујући касарне пуковник Рајко Ковачевић је наредио убрзо прекид паљбе и предају. У касарни је тада било 60-так официра и 150 војника. Хрватски агресори су поподне ушли у касарну и наредили предају оружја и скидање официра и војника до појаса. Затим је Јуре Шимић, бивши официр ЈНА, а тада командант тзв. Кризног штаба у Бјеловару, извео Рајка Ковачевића и његове помоћнике потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића и стрељао их. 


Док је још увек трајала борба са Хрватским агресорима, мајор Тепић се повукао у складиште ратног материјала и оружја на Беденику. Тада, у његовој глави јавила се мисао коју ће касније изрећи својим војницима. Та реченица постала је синоним херојства и патриотизма која је остала да се преноси новим нараштајима: „Једанпут дају људи ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко!”.

Мајор Тепић је у складишту био са још пар војника, међу којима је био и Стојадин Мирковић „Цоле”. Он је био на транспортеру за митраљезом где је чекао Зенге. Стојадин се херојски борио, косио мецима Зенге које су нападале складиште. Пошто Зенгама није било лако, наставили су рововску борбу само још јачим интензитетом. Мајор је издао наређење војнику Мирковићу да изађе из транспортера и преда се са осталим војницима. Није пристао, одбио је наређење уз реченицу „слобода нема цену!”. Војник Мирковић је успео да онеспособи један хрватски тенк, али је ипак погођен са два пројектила из зоље и заједно са транспортером лети у ваздух. Погибија војника Мирковића била је кап која је прелила чашу и навела мајора Тепића да дигне складиште у ваздух.

Навео је што већи број Хрватских нападача да уђе у складиште. Тада је активирао прекидач који је 170 тона експлозива дигао у ваздух. У целој околини складишта и касарне у Бјеловару видела се печурка од експлозије. Тиме су мајор Тепић и војник Мирковић заједно одлетели у легенду. Према званичним подацима, поред мајора Тепића, погинуло је 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали”. Старијег водника Ранка Стевановића, припадници хрватске паравојске стрељали су по заузимању складишта, док је неколико заробљених војника ЈНА касније ослобођено.
Упркос годинама које пролазе, легенда о овим херојима живи. Чак се временом подвиг мајора Тепића почео поређивати са чином војводе Стевана Синђелића, који је пуцао у барутану током боја на Чегру 1809. године и тако убио себе и велики број Турака. Неретко се због тога данас може чути да је мајор Тепић „Стеван Синђелић 20. века”.

Интересантна је чињеница да је мајор Милан Тепић последњи проглашени народни херој СФРЈ. Власти су га постхумно одликовале Орденом народног хероја Југославије и прогласиле херојем Југославије. Многе улице у Србији и Републици Српској носе име по мајору Тепићу. Касарна у Јакову поред Београда носи његово име.

У једној од зграда Генералштаба Војске Србије у Топчидеру налази се његова спомен плоча. У Нишу постоји једна улица са називом овог хероја и налази се одмах поред булеварске пијаце. У његову част, Република Српска је установила орден „За посебне заслуге у рату”.


Војнику ЈНА Стојадину Мирковићу, је у његовом родном селу Горње Лесковице, откривена спомен-биста. У просторијама основне школе коју је завршио отворена је и спомен-соба посвећена храбром војнику. За херојско дело, Стојадину је својевремено постхумно додељено највеће градско признање Ваљева „Септембарска повеља”, једна улица у Ваљеву носи његово име и посмртно је одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.