Ова прича је по сећањима војника класе март 1998. 125. моторизоване бригаде, батаљона у Пећи: Мирка Радивојевића, Негована Здравковића, Бојана Аврамовића и „Магнума 357” (кодни назив са Кошара)...

 

На одслужење војног рока дошли су марта месеца 1998. у касарну Бели Дрим у Пећи. Обука код ових мартоваца је била неуобичајена, али прилагођена готово ратним условима који су тада владали на Косову. Та обука коју су прошли војници из класе март '98 из касарне у Пећи показала се касније као веома делотворна. Њих су обучавали и спремали за рат! Обучавани су у интервентним водовима од веома способних и искусних официра.

Тако им је у једном тренутку држао обуку и био командир интервентног вода чак и капетан Крунослав Иванковић, иако је тада био на дужности Командира 3. чете. Поручник који је био Командир њихове 1. чете им је такође често држао обуку и био у улози командира једног од интервентних водова. Кроз целу 1998. тај „тренд” се наставио, целу 1. чету састављену од мартоваца су на разним теренима и у акцијама обрачунавања са шиптарским терористима, водили официри и подофицири сви одреда искусни и прекаљени. Официри и подофицири су били раме уз раме са војницима у акцијама неутралисања ШТС током 1998.

 

 

У једној од тих акција су чистећи терен били принуђени да се крећу пребацујући се појединачно, јер су константно били под ватром терористичких снајпера. Ту и сличне акције су изводили већ после 2-3 месеца од кад су дошли на одслужење војног рока. Прекалили су се у обрачунима са терористима у околини Пећи, преко Захача до Волујка и Ђаковице, затим Пуношевца и кад су лета '98 учествовали у ослобођењу Јуника, били су већ љути борци који су имали веома запажену улогу у борбама за ослобођење Јуника.

 

 

Тада су имали једва 5 месеци војске. У тим акцијама, поред осталих, учествовали су и Ибрахим Маџуни, Мирко Радивојевић, Здравковић Негован и Бојан Аврамовић. По нападу на караулу Кошаре њих четворица и већина мартоваца из 1. чете су распоређени на лево крило одбране реона карауле Кошаре, брдо Раса Кошарес и држали положаје на 500-1000 метара ваздушне линије од зграде карауле. Само су дванаесторица мартоваца придодати као испомоћ у 3. чети на десном крилу одбране Кошара. Шиптари су врло брзо схватили колико су опасни мартовци, па су почели да избегавају борбу са њима. Толико су их се бојали да су на најмањи напад одмах напуштали положаје и бежали. Једном приликом мартовци Р.М. и Д.А. искористили су њихову пометњу и у сред бела дана упали у њихове ровове и отели им митраљез „Бровинг” 12,7мм са све постољем. Треба напоменути да су поред мартоваца из 1. чете, на положају код Расе Кошарес, били и војници 2. чете, класе септембар '98. Они су одмах после обуке у касарнама ван Космета убачени директно у крваве борбе у рејону карауле Кошаре. Мирко Радивојевић је први пут рањен 29. априла.

Он и Ибрахим Маџуни су покушавали да открију и неутралишу непријатељског снајперисту. Маџуни је осматрао двогледом и наводио Мирка, који је снајперисту тражио и гађао митраљезом М-84 популарна „Цеца”.

 

 

Непријатељски снајпериста је погодио у близини Миркове главе и рикошет је Мирку нанео повреду главе. Видевши то један капетан из 1. чете је, мислећи да је Мирко погинуо, преузео гађање минобацачем и снајперисти, кога је Маџуни открио двогледом послао мину која га је директно погодила и усмртила. И поред тог рањавања Мирко је остао на првим борбеним линијама. То је било својствено мартовцима, иако рањени и иако су им лекари налагали да остану на лечењу, сви су се враћали да помогну браћи да се одбрани Кошара. Упркос снажном бомбардовању положаја 3. чете ноћи 10-11 мај, 11. маја мартовци 1. чете су извели напад. Циљ им је био да запоседну порушену и празну зграду карауле која се од почетка борби 9. априла налазила на ничијој земљи. Или, како је рекао један од њих: „Како то, шта је био циљ акције?!” -Па да их побијемо!

Напад је предводио „Магнум 357”. Упркос НАТО авионима који су стално надлетали рејон Кошара, надљудским напорима доведена су два тенка. Група мартоваца је била задужена да их спроведе кроз минска поља и напад је отпочео...

Поред ватре спреда, на њих су дејствовали и минобацачима и бестрзајним топовима са висова. Може се рећи да су наши борци јуришали голим грудима на челик! Водила се борба прса у прса. Шиптари нису могли одолети њиховом силовитом нападу и повлаче се, али и даље пружају отпор. „Магнум 357” и мартовци јуришају неустрашиво у намери да на зграду Карауле поставе Српску заставу, коју је „Магнум 357” био понео баш за ту сврху. У томе га је спречила непријатељска мина из минобацача која је пала јако близу њега и тешко га ранила.

 

„Француз” и Маџуни

 

У киши минобацачких мина херојски је погинуо Ибрахим Маџуни. Кад је видео да је Маџуни погођен, Јовке је оставио свој борбени ранац и кренуо ка Маџунију да га извуче. Приметио је да је Маџунију стомак био изрешетан гелерима. Кад је дошао до Маџунија пала је друга граната и Јовкета је ударни талас одбацио. Падајући Јовке је осетио да је погођен у колено. Видевши све то, мартовац А. Д. дотрчао је до Маџунија ухватио га за опртаче и одвукао ка позадини. Негован Здравковић је теже рањен од гелера који су га погодили по рукама. Бојан Аврамовић је такође тешко рањен од гелера по целом телу. Ови тешки губитци нису поколебали мартовце и даље су стремили ка згради карауле. Одустали су тек кад су НАТО авиони интензивно почели да их надлећу. Иако сама зграда карауле није запоседнута, како је било планирано, напад је ипак био успешан. Након 11. маја Шиптари се нису усуђивали да предузму неки јачи напад, ширих размера, на целој линији одбране Кошара, од Маја Главе до Маја Зеза.

Мирко Радивојевић у једном тренутку напада бива јаком снајперском ватром одсечен од остатка свог вода. Искуством, мењајући муњевито положај, успева да се отараси досадног снајперисте. Покушава да се прикључи свом воду и успут наилази на тенк, где је десетар на тенку био рањен. Мирко га превија и извлачи из тенка и тада бива рањен у груди гелерима од минобацача. Детонација га је одбацила 2 метара и услед конфузије није ни схватио да је рањен - тек је касније приметио да је рањен у груди. Како нису знали шта је са њим, у првом тренутку је проглашен за мртвог. Та вест је чак стигла и до његовог родног места, па је после рата његова породица, са њим на челу добила неки пакет помоћи који су добијале породице погинулих бораца.

Иако и по други пут рањен Мирко Радивојевић је до краја рата остао на првој одбрани карауле Кошаре.

У тој и другим акцијама око 80% бораца 1. чете 2. батаљона 125. мтбр је било теже или лакше рањено. Али они лакше рањени су и поред тога остајали на првој борбеној линији. Такви су били мартовци из Пећке касарне.

 

Из разлога приватности нисмо стављали имена свих актера ове приче. Биће контактирани и уколико добијемо њихову дозволу, биће именовани у некој од прича које ће уследити.