БРАТЕ МОЈ НАПАЋЕНИ...

Чуо сам се пре неки дан са Лелом. Волела би да нас види на годишњици. Боже здравља, доћи ћемо већ знаш и сам – Београђани и Чачани сигурно. Видећемо ако буде могао још неко од браће да дође.

Један брат по оружју ми је направио зидни сат са нашом сликом из Дома Војске у Београду, леп је брате, поклонићемо га Лели.

Брзо ће тај 24. март...

Анастасија је велика, добар је ђак и спортиста. Брате добио сам и два сина, Василија и Лазара. Да не поверујеш брате, добио сам троје деце и сво троје желе да буду војници. Како сам само био поносан кад су ми то рекли.

Онда се сетим Аљоше, нашег брата. Тешко живи, сељакају га стално, та иста војска, војска којој је цео живот дао. Није што је наш, знаш и сам да му ниједан подофицир Војске Србије не може парирати у спремности. Изгледа да су се вредности промениле, ти то не би могао да разумеш брате мој.

 

Чиста си ти душа. Тешка времена брате, рогати не спава.

Браниоци су добро, радимо колико можемо...

Недостајеш брате! Ту је и брат из Београда. Добар је. Мало га здравље мучи, али знаш да му мудрости не фали. Ту смо Дража, Божо и ја стандардни, као и Ћале, Панта, Песник, Марић, Ристо...

Да су уништили Војску, то знаш. Чудне ствари се дешавају и око Цркве.

Замисли брате, нас су прозвали ВЕТЕРАНИМА. Мени се то не свиђа, ми смо само Срби и ништа више.

О караули се прича више него икада до сада.

Али, нажалост причају људи који је никада нису видели. Мешетаре, организују трибине, добротворне утакмице и концерте, узимају проклете паре брате. Али они не знају да су нам браћа са Ђеравице увек помагала, не знају да смо са браћом са Морине на спојевима делили цигарете, не знају да смо једно. Паштрик и Ђеравица су једно, нико од нас није бранио карауле, већ смо сви бранили Србију.

Појавио се онај што је био у патикама, сећаш се? Има га свуда, емисије и сто чуда. Смешан је брате!

Тешка времена брате мој, рогати не спава.

Политичари никако да схвате да имају мандат који траје пар година, и то је то. А да је оно што сте ви урадили, вечно! Такмиче се брате ко ће више да спусти главу. Терају омладину из земље. Једино младост и памет извозимо. Не смемо да брзамо ништа, ништа конкретно још не знамо.

Али смо спремни за сваки сценарио, као и да адекватно одреагујемо.

Тешка времена брате, рогати не спава.

Причали смо о осиромашеном уранијуму, који су сејали по нама. Почело је много људи да одлази, срео си Маџгаља и Глоговца. Брате над нама су извршили хемијски геноцид, пет пута више оболелих од карцинома и рака у Србији, него у целом свету.

Знаш да је горе и Азањац, стигли су и Пантић, Були, Јарослав, Планић...

Плашим се хоће ли нас остати за друго полувреме.

Тешка времена, рогати не спава.

Има и добрих људи брате. Упознао сам Михаила Меденицу. Момак је урадио 2011. године, оно што ми сањамо и дан данас. Изашао је на караулу и поклонио се браћи, која су остала на вечној стражи. Волим да га видим, да причам са њим. Исти смо и он се мучи кроз живот као и ми, али је остао поносан Србин. Ту је и Ненад, момак коме је Господ Бог подарио дар, да прелепо пише. Урадио је две књиге о нама, Анастасија прочитала обе. Тренутно пише трећу књигу, а наши му помажу у томе. Дигитално је време брате, ту је и сајт Чојство. Упознао сам Лазара, добар је дечко. Сви вас они брате мој бране од заборава.

Сањам друго полувреме брате. Ми са пушкама у рову, а помажете нам ви!

Архангел Михаило, ТИ, Јагуар, Шумар, Шваба, Бјелобрк, Божић, Сале, Славко...

Шалим се брате, знаш брате да нам не треба помоћ.

Само бих волео да те поново видим!

Посвећено Драгану Грубићу – „Гром 1” 

 

Дозер - „Гром 8”