У времену када је оживела прича о караули и о момцима који су остали на мртвој стражи, не би било лоше да се подсетимо и момака које је караула заувек узела после ратних 1998-1999 година. Међу првима нас је напустио Азањац Дејан, момак који је тешко оболео због последица бомбардовања осиромашеним уранијумом. После њега одлази водник Шаранчић Александар, прекаљени ратник који је оформио групу „Громови” , званична верзија самоубиство. 24.03.2004. одлази најбољи међу једнакима Драган Грубић, отишао је онако како је и живео, настрадао је у саобраћајној несрећи док је помагао другоме. Јокић Дарко увек насмејан и спреман на шалу одлази после Грубог, самоубиство званична верзија. Пантић Андрија умире од леукемије, још један од нас који одлази од последица агресије осиромашеним уранијумом. Ово су момци које је караула узела после рата, а који су у рејону Кошара преживели пакао. 

 

Драган Грубић је био јунска класа 1998-1999. године. На караулу Кошаре је стигао половином септембра 1998. Одмах по доласку на караулу почиње да се истиче храброшћу, сналажљивошћу и љубави према браћи која су били са њим. Од свих нас био је најчвршћи у вери и на неки начин смо уз њега сазревали што се тиче молитви и наше Православне вере. У рату смо сви борци и то је чињеница, али Драган се издваја по његовој бори после рата. 

Свесни у каквој се ситуацији налазимо и да имамо доста рањених међу нама, долазимо на идеју да бар покушамо да помогнемо момцима који су рањени и породицама погинулих. Створена је хуманитарна организација „Браниоци Отаџбине”. Груби је био председник управног одбора и момак који је сав терет преузео на себе, чак је подигао кредит у Карнексу како би остварио циљеве. Тадашња ситуација у земљи (хапшење генерала војске и полиције по налогу хашког трибунала) је захтевала да и ми борци дигнемо глас против срамних оптужница. „Браниоци Отаџбине” су тако организовали митинге подршке нашим генералима широм земље, Груби је успео да се појави на сваком окупљању, док су остали калкулисали са обавезама, посао, породица итд. 

У току мартовског погрома 2004. године имао је идеју да људе који су протествовали по Београду и осталим већим градовима по Србији поведе на Космет. У томе га је спречила влада Војислава Коштунице, био је ухапшен и провео је 3 дана у затвору. Цео свој живот после војске подредио је „Браниоцима Отаџбине”, док смо ми остали тражоли послове, женили се, настављали да гурамо кроз живот, а он је све то запоставио у жељи да помогне рањеној браћи и породицама погинулих.

Погинуо је на једном од задатака организације, убрзо након погрома 24.03.2004. кад је заједно са својим саборцима Дражић Иваном и Зорић Југославом био у Крушевцу на обележавању годишњице НАТО агресије. У повратку на ауто-путу, возило које се кретало супротним правцем је ударило у банкину, Југослав је зауставио ауто, а Груби је први истрчао у помоћ возачу, међутим док је прелазио ауто-пут на њега је налетело друго возило и усмртило га на лицу места.

 

 

Био је из Врбаса, где се и дан данас његови рођаци и пријатељи боре за улицу са његовим именом.

 

 

Слава палој браћи!

За Крст часни и слободу златну!