Крајем априла добили смо задатак „ТРХЕ”

 

Бити међу њима, бити неприметан, правити им чуда.

Цифра, Сине Моје, Дог, Брзи, Фикус, Пеца и ја...

Дању спавамо, задатак нам је да пређемо на југословенску страну...  Да не заборавим једну ствар, сви говоримо течно шиптарски. Пет вечери за редом њихови одлазе од пет до десет људи... Магла, ноћ – прилика да „нестану”!

Шести дан, седим Сине Моје и ја, каже он мени:„Тата, много бих волео ову њихову заставу да понесем кући.”

Кратко одговарам.

Одмах у глави смишљам:„Ја вечерас испуњавам њему жељу.”

Све то не могу сам, а желим да га изненадим.

-Цифро треба нешто да ми помогнеш!

Без размишљања пристаје.

Нађох бели чаршав и на њему црвеном фарбом написах „ФЛАМУРТАРИ”.

Договорих се са Цифром, да не помиње никоме ништа, заправо – знао је и он сам моју намеру.

Фикусу говорим да осећам да не смемо да будемо више овде и око 4 часа ујутру бежимо назад.

Цифра и ја остајемо задњи, по договору. Остали нам чисте пут, а ми за собом „ЗАКЉУЧАМО ВРАТА”.

Већ око 22ч одлазимо до оних њихових атомских бункера, тамо се налазе двојица из албанске армије, Цифра уредно пуши цигарету са њима – а ја осматрам имали још некога у близини.

Са њима седимо и ћаскамо неких десетак минута...

Цифра ме одједном погледа у очи и истог момента „ТРХЕ”!

Није прошло ни тридесетак секунди, решавамо обојицу. Цифра их културно увлачи у бункер, а ја...

-Ја нисам нормалан скидам заставу шиптарске армије и уместо ње качим бели чаршав, на коме стоји онај натпис...

Бели чаршав, чудна симболика. Натпис је био какав је био, психологија ратовања рекао бих.

 

 

Мислим да су плакали када су видели.

Обојица смо били у униформама ОВК. Били смо деца, не верујем да бих то сада радио.