После врелог лета те '98 од операција вођења у рејону карауле Кошаре дошло је до малог затишја у борбама. Споразумом Холбрук-Милошевић специјалне снаге ВЈ су морале да се повуку са границе. Осетио сам неку хладну језу кад су одлазили са фудбалског игралишта, растављајући шаторе и носећи опрему.

Звукови ветзра који су чистили терен на том месту, стварао ми је осећај хладноће и сете те братске борбе где смо успешно бранили границу од терористичких банди и где је готово цела граница била покривена. Сећајући се погибије мајора Остојића са још тројицом настрадалих 28. јула и комешања у караули због погибије 30. септембра када је њихов Пинц улетео у заседу са шиптарских терориста. Погибије 2 уговорца из Пирота на коти 501 исто у заседи терориста који су преминули на путу за болницу.

Тог 28. септембра пришла су ми два момка из Београда, чули су да сам њихов земљак и да сам већ дуже време доле. Хтели су да сазнају каква је ситуација и да ли се смирила, јер су чули разне приче о караули и борбама која се захуктавала. Видео сам у њима осећај нелагодности и бриге, мало сам им улио наду да је мирно, да ће се навићи полако и да не брину. 

Та група извиђача-диверзаната јунске партије дошли су крајем септембра нама граничарима у испомоћ, ради извиђачке и сваке друге подршке у тим тмурним временима. 

Мењајући војнике по уговору из специјалних јединица које су провели лето на Кошарама отишао сам у заседу, размишљајући о њима који су тек дошли и мени где је март 1999. био баш далеко.

Дошао је 30. септембар, заседа је текла по плану. Био је сунчан дан са благим поветарцем који је реметио мирноћу шуме. Одједном се у даљини чује једна, па одмах и друга детонација у правцу пинц стазе која је водила ка коти 601 Раса Кошарес. Десетар Роберт који је био ближи месту догађаја и који је водио тада патролу на Раса Кошарес, јавио нам је моторолом да су се чуле детонације и стравична пуцњава и чинило му се да су позивали на предају на нашем језику.

Тадашња патрола коју је водио Роберт је бројала четворо, петоро људи јер је Раса Кошарес била осматрачница преко дана која надгледа караулу Падеж на албанској страни и пограничне путеве ка Тропоји и Бајрам Цурију. Иста кота ће тек касније постати заседно место, битне стратешке тачке у догађајима који ће наследити 1999. године.

Водник Шаранчић Александар, који је био вођа заседе на 502, када је чуо поруку десетара са мотороле, скочи и рече:„Пола људи за мном, узмите опрему и наоружање, а пола нека остане у заседи!”

Нас седморица креће: Шаранчић, Стојке, Грубић, Дража, Остоја, Јан (керовођа Црног) и Матори...

И сам сам скочио и узео борбени прслук, ставио два тромблона и две бомбе и одмах кренуо за њим. Чинило ми се да смо прелетели тај део, али како се испоставило стигли смо прекасно. Док смо се приближавали осетио сам мирис бензина и барута. Водник Шаранчић који је и сам био припадник специјалних јединица, учесних у рату у БиХ, ишао је први да би се брже кретали, одмах иза Јан са Црним.

Призор је био страшан...

 

.

 

Пришли смо пинцу пажљиво и видели побијене мучки у заседи младе војнике. Када сам дошао до самог пинца, био је цео изрешетан. Двојица војника који су покушали да изађу на врата позади остали су упетљани код излаза, као да су се опраштали од овоземаљског живота. Друга двојица су била недалеко од возила исто мучки убијена у терористичкој заседи. Опипао сам пулс у нади да макар неко од њих даје знаке живота... Нисам ни помишљао да се иза налази возач пинца који се правио мртав док су терористи скидали опрему и драгоцености са мртве браће. 

Шаран је одмах кренуо мало напред да би се уверио да случајно неко од терориста није у близини. Обезбедили смо терен око пинца чекајући помоћ са карауле. Нисмо ни знали да се у возилу налазило осам људи. Да је заставник Дражић искочио из возила одмах по нападу и да се скривао од терориста, да је капетан Лозница рањен и да се спустио низ падину где га је пронашао Јан са Црним, нажалост који је дао команду да се крене возилом без пратње упркос забрани изласка возила на терен.

Пре саме заседе била је расправа међу официрима око излажења возила на терен, због ранијих заседа терориста као и увећане претње терориста на том рејону.

Обезбеђујући терен уз граничну линију. помоћ је стигла али је само могла да констатује петорицу погинулих, три млада војника и два уговорца, рањеног капетана Лозницу и заставника Дражића који је прошао неповређен... Са нестрпљењем да што пре заврше, нама је наређено да претресемо терен, како би се помоћ вратила на караулу. Наишли су на моје негодовање због оног дела људи који је остао у заседи на 502 коју смо напустили остављајући их без помоћи и да могу бити изложени, и да група људи која је стигла на увиђај са карауле може да претреса терен!

Шаран је смиривао ситуацију, пошто смо сви били нервозни...

Људи који су дошли да изврше увиђај отишли су, а ми смо кренули дуж граничне линије и у претрес терена. Иза једног дебла смо наишли на немачки кекс, чешке конзерве, чауре од муниције и јединачне кутије од тромблонских мина. Мора да се нагласи да су у претклих дан и по примећена два бела џипа ОЕБС-а, који су лети били на граничној линији са њихове стране пратећи покрете наших трупа и који су терористима пружали логистичку и војну помоћ која ће касније да прерасте у злочиначку агресију НАТО пакта.

Ради се о Рамаданијевој терористичкој групи која је чекала у заседу неколико сати од раног јутра.

Вратили смо се до заседног места бесни, тужни и разочарани јер је због једног човека, сујетне природе, послат сам пинц без икакве пратње са великим ризиком терористичког напада, са младом војском која је тек требала да упозна терен...

Целу ноћ су нам терористи упадали у везу под кодним именом „Дракула” претећи и шалећи се на рачун мртве браће.

Следећи дан заседа која нам је ишла у смену, наишла је на противтенковску мину коју је киша спрала, на месту мало даљем где су терористи поставили мучку заседу. После пар дана виђена је група терориста са опремом коју су скинули са наших људи тог 30. септембра...

 

Ово су догађаји за које су тадашњи медији врло мало писали, група војника која је тада погинула добила је тек један мали „ћошак” по новинама. Деца, војници су одрађивали озбиљан посао у рејону Кошаре, али се нигде није писало о повредама државне границе, о акту тероризма, о нападима на нашу регуларну војску која је обављала дневне заповести као и свака на свету. 

Овај текст посвећујемо породицама погинулих војника: Владимир Радоичић, Миладин Гобељић, Илија Павловић, Мирослав Јоцић и Милош Павловић - за Крст часни и слободу златну! 

Слава херојима!