Обраћање команданта 549. моторизоване бригаде, генерала Божидара Делића, уједно и апел за причом и истином:

Поздрављам моје саборце из 549. моторизоване бригаде, 53. и 55. граничног батаљона и свих осталих придатих јединица. Било је крајње време да се јавите и укључите у борбу да се на поштен и праведан начин обележе борбе вођене маја и јуна 1999. године на Паштрику. Ја ћу са своје стране дати много прилога и докумената. Покушаћу да уразумим неке усијане главе да се не може подизати споменик борцима са Кошара, а да се заборави карауле Морина, Ћафа Прушит, Горожуп или Стојановић. Споменик би требало подићи свим браниоцима границе на челу са војницима 53. и 55.гб. Друга ствар пријатељи. Никад више не помињите моје политичко опредељење.

Оно је и сада и 99. године било исто. За мене је увек постојала само Србија. Друго молим вас када пишете о догађајима пишите онако како сте их доживели као обични војници, подофицири и официри. Немојте се бавити стратегијом и питањима који нису ваш домен јер ћете одмах упасти у грешке. Да то појасним. И Жарко Петровић и још неки појединци кажу како су остали без хране и муниције. То једноставно није истина. Имали сте огромне количине свих врста муниције у бази на Планеји. Дужност позадине бригаде је била да дотури све потребе до Планеје и складишта којим је руководио ст.водник Саво Ердељан. Дужност командира чета и водова је била да организују попуну своје јединице са Планеје по пинципу ка себи. Само у случају рањеника батаљон и бригада иду све до четне рањеничке прихватнице и извлаче рањенике по принципу „ка себи”. То су основне ствари из тактике које не морају знати војници али морају знати старешине. Чак и 31. маја када је погинуо ппуковник Лемић и сравњена Шех Махала у подруму до Лемићеве куће остало је нетакнуто складиште свих борбених потреба . ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СВИ ПИШЕТЕ СВОЈЕ ДОЖИВЉАЈЕ. НАРАВНО МИ СМО У ДРУГОМ ПЛАНУ ЈЕР МИ КАО БРИГАДА НИСМО ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ КОД НАС ДЕСЕ КОШАРЕ.

На Кошарама су се херојски борили првенствено војници граничари са својим старешинама, потом војници и резервисти 125. мт.бр, војници и старешине 63. Падобранске и 72. Специјалне Бригаде као и многи други. Њима свака част. Али код њих је затајило командовање посебно на нивоу чета и батаљона па и бригаде. Боље да не пишем сада о томе. Наша 549. мт.бр. није дозволила да сам 55. гб. прими први удар непријатеља.

Примила га је цела 549. мт.бр. са придатим и препотчињеним јединицама међу којима је био и 55. гб. Снаге које су нас напале биле су вишеструко јаче од снага које су нападале Кошаре. Само је наша 549. мт.бр. била засута 24 пута теписима бомби из стратегијских бомбардера Б-52. Сви моји извештаји и наређења о тим борбама постоје и ја ћу их постепено објављивати. И оно сто је кључно: НАМА НИКАДА НИКО НИЈЕ ДОШАО У ПОМОЋ. КОМАНДА ПРИПТИНСКОГ КОРПУСА ЈЕ ВЕРОВАЛА ДА 549. мт.бр. МОЖЕ САМА СВЕ ДА РЕШИ И НИЈЕ ПОГРЕШИЛА. Ако не знате, да вам кажем да смо ми по наређењу упутили две јединице у помоћ 125. мт.бр. како би се стабилизовала одбрана и да смо имали два мртва у тим борбама. На крају да вам кажем да сам и ја добио наређење да формирам бригаду из састава 2. мтб. из Ђаковице и да лично одем и решим ситуацију на Кошарама, али да је генерал Павковић одустао када сам му рекао: „Зар је мало господине генерале што браним 150км државне границе па ми сад дајете још и Кошаре”.

Слажем се да се о нашој боби мало писало. Међутим сваки официр је знао каква је 549. мт.бр. Сада се јавља потреба да због будућих поколења напишемо о нашој оперативно-тактичкој операцији на Врбничком правцу коју су Американци кодификовали као „АRRОW”, односно „СТРЕЛА”. Упоређивати било коју битку са Кумановском, Колубарском и сл. је највећа глупост, а то су себи дозволила господа која је јуче говорила на Правном факултету о „Борби на Кошарама”. На Кошарама су се одвијала дејства тактичког значаја што нимало не умањује херојство оних људи које сам раније поменуо. Срео сам у последње две године много људи из 53. гб. и 125. мт.бр. који су огорчени начином на који се говори о Кошарама а посебно са људима који о томе пишу или говоре.

Нека ово буде подстрек да и сви ви напишете све оно што сте доживели и како сте доживели. Није добро да о томе пишем само ја или Жарко Петровић. Пуно поздрава.