Човек лављег срца, јак и велики спортиста.


Прекаљени борац, припадник 3. Батаљона Војне Полиције из Ниша. У саставу своје јединице био је ангажован у борби са шиптарским бандама... 28. јула 1998. разбили су велику групу терориста, која је преносила огромну количину наоружања преко државне границе. Једна група терориста остала је опкољена и пружила је жесток отпор, то му је била и последња акција:
Већ 3 месеца су се налазили и боравили у рејону Дечана, редовно се одлазило на Ђеравицу, где се са редовном војском давала патрола око летње карауле Ђеравица. Једна група од око десетак војника са редовног служења је давала заседу, па је за време тог „одмора”, свако причао шта ће радити када се врати кући, којим послом ће се бавити, а Јордан је непрестано причао да је време за женидбу.
Између 3 и 4ч изјутра, зачула се јака пуцњава, што је био знак да су бандити налетели на наше момке у заседи, што је и Јордановој групу на караули било потврђено преко мотороле. Јорданова група се одмах спремала за акцију, иако за тако нешто није било наређења. Знали су да је момцима потребна помоћ, али нису могли одмах да крену, била је ноћ и није се видео прст пред оком. За сво то време, заменик командира карауле са својим редовним војницима даје подршку са минобацачима од 60мм, да није било те подршке у којој је потрошено 70% арсенала муниције са летње карауле, ко зна како би се завршило...

 


Заседно место „Седло”, место на ком су бандити налетели на наше момке из 3. Батаљона Војне Полиције, касније су у помоћ притрчали војници са редовног служења... На слици је Јордан, лево.

 

Те вечери, нико није ни слутио да је из правца Р. Албаније, на територију СРЈ у том делу, преко 1000 терориста покушало прелазак, можда је и боље да нису знали, и да им је у главама био 10х мањи број. По свему судећи и шиптари нису знали да је наших толико мало, поред онолике пуцњаве и граната, деловало је као да их је више стотина.
Свануло је и кренуло се у потеру за разбијеним групицама бандита, нико у тим тренуцима не размишља о последицама, најважније је било одрадити посао што боље, и стићи до заседне групе, која је већ била при крају са муницијом. Успели су да сиђу у долину и почну да се пењу на суседно брдо, према граничној линији, а те групице бандита нису могле да напредују према истом, јер су их наши граничари (иначе редовни војници) толико јако засипали паљбом, да нису могли нос да промоле из својих заклона.
Јорданова групица од 7 људи устрмила се ка шиптарској групи где их је било тројица, како су видели, међутим преварени су, било их је много више. Јордан је био најближи тој групи, и у жестокој борби, па и бацању бомбе, пуцњава од стране бандита, је стала. Јордан је пришао да провери тела шиптара, и у том тренутку један од преживелих (био је покривен телима својих другова) опалио рафал, и погодио Јордана у главу. Зачуло се уз повике да је Јордан погођен, и одмах су му другови притрчали, превијали су га, знали су да му нема помоћи, али су упорно превијали. Велики број шиптара је остао заувек на тим ливадама и јаругама, али доста их се и извукло. Епилог акције је заплена више тона наоружања која је требала те ноћи да стигне осталим бандама у село Јуник испод Кошара, што је и био терористички центар.
Врло брзо стижу хеликоптери ВЈ, пребацују Јордана на ВМА, доктори су се борили десетак дана за његов живот, али је он најтежу борбу изгубио.

Момци који су те вечери били са њим, остали су до краја рата на караули, штитећи државну границу, овим путем се захваљујемо капетану Драгишићу, Русанцу, Дачи, Пери Снајперу, Пандуру и Хијени, не замерите ако је неко изостављен.

Јордан је сахрањен у селу Чапљинац, код Дољевца, нека му је вечна слава.