Још један у реду голобрадих младића, и витезова Отаџбине. Овај пут је то Драгомир Томашевић рођен 1978. у Београду, одрастао је на Бежанијској Коси, и јако рано је остао без мајке, а рођени брат му је погинуо на ратишту у Босни. Био је врло брижан брат, добар син и велики пријатељ. Сви који га познају говоре о њему исто, имао је велико поштовање према људима и животу. Узоре је налазио у онима којису се борили да земља буде лепша, боља и сигурна.


Томашевић 1997. пролази регрутацију и одређен му је датум за почетак одслужења војног рока због чега је био пресрећан, био је пресрећан јер може да служи својој земљи! Мартовска класа га је повела у касарну Топчидер, његов отац Бранко и стриц Жарко борили су се да остане у касарни и да не иде на Космет, баш због губитка старијег брата и у томе су успели. Командант касарне га је ставио у одељење са војницима муслиманске вероисповести, који тада нису желели да иду у рат за Отаџбину, али он то није могао да поднесе, и већ наредног дана је затражио да га пошаљу на положај јер је сматрао да је његово место - крај његових другара. Стриц, који је тада већ био у саставу полиције на Космету, га је молио да сачека мало са том одлуком и да не иде на Кошаре, Драгомир му је одговорио:„Стриче ја не могу да оставим своје другаре, и да не одужим дуг својој земљи!”. Ова реченица и дан данас одзвања у глави Томашевића који је памте...
Крајем 1998. је отишао на Косово, и већ 1999. у јануару на одсуству и поред убеђивања да не иде поново, јер сви већ знају какав је пакао прошао доле, опет је отишао на прву линију, на браник Отаџбине.
Погинуо је 15.05.1999. године, усмртили су га снајперски хици. Сахрањен је на Бежанијском Гробљу, и око његовог споменика се да приметити још споменика младих родољуба који су исто имали између 19-21 годину.

 

Доле други с десна...

Сви ти момци су били добри родитељи, били су добра деца, били су успешни у свом послу, ти људи су заправо ЕЛИТА овог друштва, дали су највише за своју земљу - дали су живот.