Уследило је померање пешадинаца и граничара ка граници, док сам ја са још тројицом из мог одељења остао где смо и до тада били. Померили смо се у котлину, где је пролазила планинаска река, како би имали заштиту и укопали мало. Гледали смо на пут који је долазио из правца Јуника.  Од 2. до 6. маја на нас су бацили преко 50 граната, што касетних бомби, што ракета ваздух-земља. Врхунац је био на Ђурђевдан. Све време смо наставили да јављамо о авионима и кретањима, јер од касетних бомби нисмо могли много да се померамо, већ смо били све време на истом месту. Река је била минирана, ливада са друге стране на којој је било минско поље, а иза нас посејане касетне бомбе. Упркос свему што нас је задесило, нисмо добили наређење да се повучемо. Касније смо сазнали и разлог - јер нису знали где смо. Ми смо на том положају остали до 6. маја. Тада сам одлучио да на своју руку повучем јединицу, јер ми је тог дана на метар и по од главе пролетела ракета, која је на срећу прошла кроз дрво и завршила на другој страни кањона. Пре тога сам скроз изгубио радио везу, а док је на малом радио који смо имали, једино хватао радио таласа локалне станице на којој је ишла песма од Бајаге – То је тај звук који ме обара.

Коинциденција... сви у неверици да се песма и ситуација поклопе.

Све ме је навело да брзо повадим батерије из руповке, прекидам напајање и повлачимо се преко минског поља у оближњу шумицу, где наилазимо на касетне бомбе. Одатле смо се извлачили добрих сат времена, на срећу успешно. Настављамо пут ка Јунику, добрих 4-5 сата марша, са фул опремом на себи свако од нас. У једном моменту наилази наш камион који нас пред крај пресреће и води до наше базе у селу Раставица. У селу затичемо наше како окрећу јагње. Ја у неверици, а бес у мени куља. Тада кад неког нисам убио, никада нећу... Почиње да ми се дере поручник  Станојковић - Како сам смео да повучем војску са положаја без дозволе?!?! У том моменту, вадим оквир, репетирам и избацујем метак из цеви уз реч – Бог. Пролазим поред њега и одлазим до бараке...

У нашем месту био је чвор везе, јер ако ми не можемо да добацимо везу, помоћни радио би пренео информације уместо нас. Док седим на тераси и одмарам, долази мој командант мајор Трифуновић, док иза њега у планини букти ватра. Како смо се ми померили, након сат времена два А-10 авиона су пролетела и све поцепала горе. Пита мене мајор – Роки, шта је био толики проблем, па си морао да помериш људе? Ја њему – шефе, јер видите оно што гори иза вас? Видим. Гледамо ми то недељу дана како гори. Е видиш шефе, то нас гађају... Ууууу, јеботе! Извини! Окренуо се и оде...

Већ 7. маја тражим да одем у стационар у Пећи на преглед, јер пишам крв, боле ме бубрези и ноге су ми промрзле. Дозвољавају, али услов је да идемо без пушака - ратно је стање и да не направимо неки хаос, било је оправдање за овакав поступак. Свако од нас је понео бомбу. Иначе, када смо се вратили, свако је добио нове борбене комплете, бомбе а поред њих, свако је узео по још једну бомбу и метак за себе, који је свако од нас чувао до краја рата, ако нешто крене по злу...

Тог дана се баш задесило да су из избегличке колоне, пуцали на полицијски пункт, где је страдало неколико полицајаца. Истог дана било је пуцање у Пећи, али се за нас све добро завршило. Нисмо дуго били у стационара, већ смо се 8. маја вратили у јединицу и задацима. Морам напоменути да нам је почетак маја био баш турбулентан период, изузев дана проведеног у стационару.  Како смо се вратили у јединицу, добијамо позив за помоћ од јединице Стрела, која је изашла на борбени положај. Тог. 9. маја добијамо информације да има рањених, мртвих и да су нападнути баш жестоко. Али нам и не кажу своју локацију. У том тренутку, командир интервентног вода поручник Станојковић био је у Пећи. Нико га не чека, крећемо камионом да спашавамо људе. Возач се окреће и пита - Где идемо? Гледамо се тужно, јер време пролази, а ми не знамо где требамо ићи. Тог дана погинуо је резервиста Лакићевић, са којим сам вече пре његове погибије играо карте. Зовемо команданта дивизиона Трифуновића да нас он наводи, јер је он писао распоред. Долази и улази у камион уз речи – терај!

А ми питамо - где?

Он – ваљда ви знате.

Тада решавамо да кренемо на страну, на коју смо сматрали да су се запутили. Питаћемо војску успут или чути пуцњаву – причали смо међусобом. Стижемо до села у коме је извршен напад на наше саборце. Село је цело у камену. На ободу села се воде жестоке борбе, а ми се налазимо на почетку села. Затичемо возача камиона како стоји уза зид и тресе од страха, јер на све стране пршти од метака. Трифке командује – стрелци напред. Ми сами, без команданта. Он је остао поред возача. Немамо куда, кренемо ми напред и сва срећа у целој несрећи била је што је болнички пиц, пре тога покупио рањене и мртве и прошао кроз нас. Рукама нам је возач показао да се повучемо, јер наши иду ка нама... повлаче се. Иначе, да није прошао... вероватно би се изубијали међусобно. Ми смо остали да држимо браћи одступницу, док се они повлаче уз помоћ камиона. Када су се сви спремили за покрет, кренемо и ми да се евакуишемо. Како је потпоручник одељења које је било нападнуто сео, њему се у тренутку откачи дефанзивна бомба и то по сред блиндиране 110-це. Сви смо се погледали у истом тренутку, јер је један морао да легне, како не би изгинули или били сви рањени. Сви смо малтене пошли да легнемо, али је добровољац који је био са нама рекао – станите децо, има осигурач! Брзо смо разоружали потпоручника, што је сигурно, сигурно је!

Сутрадан, 10. маја гледамо како Кошаре горе, почео је чувени авиоудар у том рејону. Свако од нас се пита - Да л' горе има преживелих?! Ујутру, хитно стиже наређење да се спреми интервентни вод и да се иде на Кошаре. Поручник Станојковић одређује 30 људи, и једног мог класића из Берана који није имао оца, само сестру и мајку. Ја кажем, да он остане, јер нема никог и да идем ја уместо њега. А ја, јединац... На овакав потез сам се одлучио, јер сам добровољно дошао у војску, рекох - Да видим и тај пакао кад сам по њега већ дошао.

Пакујемо се ми 11. маја и знајући где идемо увек смо имали бомбу, метак и опроштајно писмо. Ја то писмо оставим том Беранцу. Када сам сишао са Кошара 1. јуна, ја му тражим писмо, а он ми даје отворено писмо... Преживео је, то је битно...

Идемо два камиона на Кошаре. Договор је био да останемо 7 до 10 дана, док не дође појачање из Србије или док се неке јединице не прераспореде, једном речју док не дође свежа војска. Искрено, ми плавци смо имали врло скромну пешадијску обуку, нисмо имали неке велике шансе горе. Идемо камионом и успут се сусрећемо са два камиона пешадинаца, међу којима има рањених, прљавих, уморних, исцепаних, необријаних, гладних и жедних. Да би се мимошли, оба камиона стају. У тим камионима било је доста Рома, и један од њих нас пита – Јел знате зашто брате идете горе? Ми ћутимо, гледамо се. А он – да видите јел вас Бог чува! Само смо погнули главе и наставили свој пут. У истом моменту, као под командом крећемо да певамо песму – Косовски Божури. Тог тренутка постајемо свесни где идемо и шта нас чека...

Стижемо 150 метара иза прве линије, борба у навелико траје. Дошли смо кад је била смена и попуна, на Маја Глави – десно крило. Распоред, ми у средини, лево 63. падобранска и десно од нас тзв. Џокери. На првој линији нас је дочекао рафал по нама, који је прошао преко рова. Тада сам осетио, да ми се крв у мени мења. Све до тада, слободно могу речи, била је игра за оно што сам тамо доживео... Фијуче на све стране, минобацачке мине, меткови на све стране ударају. Не знам ко где пуца, ко на кога пуца, општи хаос. Ко како прилази линији, заузима први ров. Мени се задеси да уђем у ров где је било митраљеско гнездо, које је заправо било командно место. Ту је био руп, радио веза и моторола преко које се наводили минобацачи. Ту смо са левог и десног бока добијали захтеве за минобацачком подршком. Једини сам у том тренутку руководио радио уређајем, пришао сам одмах и узео везу. Од старешине сам преузео навођење минобацача, јер је потпоручник распоређивао војнике на првој борбеној линији. Игром случају ја сам увек карту имао код себе, највише због орјентације. Прошао сам убрзани курс где су циљеви, која је позивна шифра, где су које тачке (биле су тачке од 1 до 9). Све је мени то у 5 минута објаснио потпоручник, како функционише цео систем навођења на том делу линије.

Одмах одговарамо на напад, наставља се јако пушкарање. Иза нас на минобацачима, био је водник Сова, док је лево од нас у некој јаруги био Ватрогасац. Сова је био на 82 мм, док је Ватрогасац био на 120 мм. Пре него да изађе из рова, питам потпоручника - са ким ради? Одговара ми - Са Совом, а ја - А са Ватрогасцем? У том моменту падају две мине и ја од детонације не чујем одговор. Одмах преузимам везу и зовем водника Сову, док је мени позивни код био Папагај. Наручујем место 8, два голуба (кодни назив за гранате) и крећем да наводим. С обзиром да је чуо нови глас преко мотороле, пита ме – јел хитно? Да не трошимо гранате, вероватно је због тога питао. А ја први пут ту на линији, не знам шта је хитно а шта не. Мада, ко је био тог дана горе, зна какво је пуцање било... Ја му одговарам – Да, хитно је! Сова је бојажљиво и доста затегнуто одговарао на моје захтеве, али су циљеви били пажљиво и добро изабрани, да смо већ од сутра имали одличну комуникацију.

Било је ситуација када је било борбе, а ја му нисам тражио подршку, јер сам сматрао да нема потребе. Од тог дана и наредних 22 дана колико сам био на Кошарама, сарађивали смо перфектно. Од других сам чак чуо да су тих 22 дана била добри, цифра тачних погодака је била добра. Једна занимљива сцена и дирљива, десно од нас били су Џокери који су преко нас наручивали подршку. Дешавало се да им пружам подршку и без њиховог позива, јер сам видео да су у пушкарању. Први пут сам се срео са њима 2015. у Крушевцу и званично упознали. Била је баш дирљива сцена. Оно што је занимљиво да су борбе на Кошарама знале да трају и по 36 сати. Сви се мењали на 7 дана, само смо ми остали 22 дана. Чак сам узео и направио шах од поклопца за муницију и муниције разног калибра, где сам са потпоручником Младеновићем играо шах, док су трајале борбе. Толико смо добро знали терен, да сам без гледања наводио миобацаче и играо шах. Док је једном трајала борба, мислим да су га тако звали - капетан Жућа, дошао је да нас обиђе и видео да играмо шах и паралелно наводимо минобацаче, где је само кратко прокоментарисао – Ја знам да има будала, али оволике нисам видео! Срећом није било рањених у мом воду, ни погинулих. Имали смо великих проблема са снајпером, па смо га игром случаја решили. Један наш Јагодинац, решио је да опали зољу или да умре. Ми смо га одвраћали да не излази и да ако то уради, лако може погинути. Једноставно није желео слушати шта му причамо, упоран је био у својој намери до краја. једног дана је изашао из рова и насумице пуцао. Људи ће мислите да фантазирамо, али је погоди баш где је био снајпериста... Буквално смо умрли од смеха. Откачиш после седам дана, а не после 10-15 дана...

Има једна ситуација вредна помена, Башинац је био главни актер. Иначе, пре пар година погинуо је у саобраћајној несрећи, а преживео онај пакао на Кошарама... Лоше нам је било снабдевање храном, и током једне баш добре пуцачине, почиње једна пушка да пуца у назад. Ми сви збуњени, а видимо Башинца да пуца у позадини. Вади оквир за оквиром, не стаје. Допузимо до њега, он нас не констатује. Упитамо га - Што пуца тамо? Треба на другу страну да пуца, тамо је непријатељ. На шта нам он одговара – Пуцам на праву страну, да виде како је то кад фијучу меци на све стране, а треба да ратујеш на кори хлеба! Од сутра је кренула да стиже боља храна.

Док ми нисмо дошли, веза са првом линијом није постојала. Ја сам убацио наше шифре и од тада је успостављена веза са првом линијом. Нису знали да руп 9 може да добаци до Јуника. Акције преласка нисмо имали, јер се линија није померала, била је установљена у једном моменту и није било разлога да се помера. С обзиром да ШТС није дубоко ушао у нашу територију, а ми смо били добро утврђени и на бољем положају од противника. Долазиле су јединице које су покушавале да пробију, које су имале више губитака, а добит никакву. Десило се чак да су дошла два камион са војним полицајцима, док су се спремали и гледали на карту. Груписали су се у круг, ја сам им пришао и рекао - Да се помере, јер раде минобацачи, али су се оглушили на моја упутства. Кроз три минута пала је мина између њих, где су се већина вратили мртви, осакаћени, рањени... то је била велика глупост која се десила. Било је превише нелогичних и непотребних потеза, у коме је само страдала војска, непотребно...

У извештајима генерала Лазаревића мој интервентни вод се наводи да је учествовао у сукобима од 11. до 16. маја и да је био на значајним местима сукоба, где је нанео велике губитке непријатељу. То су званични подаци, нигде се више не спомињемо, нити се људи спомињу из вода...

Имали смо ситуације где је бомба пала на пар метара од нас, а да нас гелери нису ни окрзли, чиста срећа. Била је ситуација када смо срели добровољце из Босне и Хрватске, само су рекли – Децо ми смо прошли рат, али овако нешто нисмо прошли. Ми нисмо имали на основу чега да упоредимо, за нас је било лук и вода, а они као прекаљени борци, кажу какав је ово хаос. Постоји низ анегдота, неке ћу само споменути. Када је Мрки моји класић улазио у ров да тражи упаљач, кроз пар секунди, удара акумулативни тромблон у наш ров. Ми скачемо и увлачимо га у ров и сва шесторица лежимо један преко другог. Око нас ватра. Мрки је наког тога само напустио ров, уз речи – дефинитивно престајем да пушим.

Њихови снајперисти су ишли у линији и дозивали су се као сове, разлог за то је био да неко од њих не изађе из линије. Ми смо прво вече мислили да су сове, док не схватисмо да су снајпери, када су кренули да пуцају по нама. Ја их некако одбијем минобацачима и вратим их назад, настави се пушкарање и тако пар дана. Једног дана нађемо оклоп од рудовке, и узмемо црне офанзивне са гуменим гелерима, извадимо тротиле и напунимо ексерима. Залепимо, умотамо и ставимо упаљач. Пар нас отпузимо 50 метара напред и поставимо их на дрвеће. Развучемо жицу и вратимо у ров, где их чекамо да наиђу. Дозивају се они као сове исте вечери, док се нису довољно приближили. Само повучемо узицу... Следеће што се чује јесу њихови јауци.

Почињали смо пушкарање на – Пријатан септембар! Уз одговор - Хвала класо! У истом моменту креће жестоко паљба са обе стране. Оно што је заједничко код свих, кад крене да пада мрак, сви размишљамо - Само још ову ноћ да преживим и да сване. Јер ти си у три лепе, на 2000 метара надморске висине, нит можеш горе, нит можеш доле, лево или десно... а и да желиш, не видиш прст пред оком. Знала је магла да падне, киша и снег, општи хаос...промене се сва годишња доба у једном дану, тако један дан на Кошарама може да се опише. Коме год да се лоше деси, знало се да је то крај. Већина је у том моменту размишљала да седне на бомбу како би свима прекратио муке. Борбе су биле нон стоп, једино нису биле у периоду од 9 до 11 ујутру када је трајао доручак код нас и њих. Дрвеће нас у некој мери штитило од минобацача, али не претерано. Екипа пре наше је вршила пробој напред, али доласком на ту коту више није померана.

Први дан када сам сишао са Кошара, био је 1. јуна. Чекала ме је дозвола за одлазак кући. Од 4. до 9. јуна сам био кући. Са новом униформом, јер ми је стара била цела поцепана, наравно без беретке, коју сам  изгубио и због чега сам цео рат носио мараму. Седимо класа и ја на бус станици, чекамо бус за повратак на КиМ. Дали су нам пушке да носимо, за дивно чудо. Прилази нам млађи војни полицајац, пошто смо мало галамили. Тражи нам војне књижице, а притом ми се дере - Где ти је беретка?! Је л' си ти манекен?! Долази капетан и пита  - Који је проблем? Капетан узима војну књижицу и када је виде где смо били пре доласка кући, опали шамар и раздра се војнику што није видео из које смо јединице и где смо били. Нас пусти да идемо својим путем уз речи - Да се одморимо и вратимо кући. Како сам дошао назад на КиМ, поручник Станојковић ми је саопштио да се пакујем и идем одмах на Кошаре. Док чекам возило, долази Трифке и пита - Где ћеш? Зар не знаш да се потписује примирје? Нема потребе за Кошаре, скини се и одмарај... ускоро одлазимо. Ми онако попишани се пакујемо да напустимо Космет уз размишљање шта даље и због чега све ово... Наши саборци су остали горе на Кошарама све до 14-16 јуна, када их наши скидају одозго. Слободно могу рећи да смо Космет напустили кивни и бесни...

На крају после рата, могу само да закључим да се нико од нас није жив вратио са Кошара... Зашто? Јер сваки војник који је био доле, иако се вратио жив, доле је погинуо. Прост разлог  је за овакву констатацију – Сви који су се вратили са ратишта, нису били више исти људи. Сви смо страдали, имамо неки исти поглед, исту бол, осећања, осећај издаје, већ доле је био осећај издаје, а камоли када смо се повукли. Доласком у Крушевац, имали смо доста непријатности. Сметало је цивилима што се шетамо по улици. За шта и за кога смо ратовали? Све ти то буде мало чудно и криво... А из тог истог Крушевца је 7. пешадијска бригада, која је дезертирала и оставила нам празна леђа! Они, као такви су се нашли да ти држе неке придике?! Туга!!! Много тога на жалост неће да се сазна, а треба! У једном тренутку питамо где нам је смена, а ови кажу – Нема! Ми - како нема?! Па нема, празна нам леђа... Цела бригада дезертирала. А онда у том истом граду доживимо, шта доживимо... На основу тога већ видиш колико си одбачен у старту од друштва...

Слава палој браћи и поздрав преживелима!