08-09.05.1999. 21:00-21:30ч Рејон Кошаре
 
 
 
Командир је прилазио са неким озбиљним изразом лица: „'Ајмо момци окупите се, добили смо задатак.”
 
Сачекао је да се окупимо, нема постројавања и осталих формалности нормалних за војску, кад смо се окупили рекао је гласом у коме није било узбуђења.
„Имамо задатак да зађемо иза леђа непријатељских положаја и да пратимо како им иду смене и остале њихове активности.” -
Ћутимо, свако са својим мислима.
 
-„Господине потпоручниче, је л' то значи да идемо у Албанију?” -пита један од нас.
-„Да.”- одговара кратко командир.
-„Е јеби га, ја не могу.” На командировом лицу се види изненађење, дванаесторица мартоваца који су сачињавали његов вод никад нису одбили ни један задатак, нити се бунили.
-„Не могу мајке ми, нисам понео пасош...” -Смејемо се, смеје се и командир.
-„Седите да се договоримо како ћемо, кретаћемо се у две колоне, ја на челу, прва двојица иза мене осматрају у правцу кретања, остали осматрају бочно сваки своју страну, задња двојица повремено обраћају пажњу на терен иза нас. У случају заседе, бомбама се пробијамо напред, никакво повлачење јер ће бити још горе кад нас из потковице крену докази са бокова и у леђа... Дакле бацамо бомбе напред, трк и пуцај у месо! Снајпери, налазимо заклон и онда решавамо шта ћемо. Је л' се слажете? Има ли неко неки предлог?!” -Ћутке климамо главом, добро је то...
-„Дакле решено! Сад на спавање и вечерас покрет!”
 
-У земуници смо, спавамо... Ја мало дремам, мало размишљам о задатку. Паде ми на памет, па ми немамо ону белу навлаку за маскирање кад је снег... А нисмо никад имали неку обуку из извиђања... Ал' тако је како је, зна све то и командир вероватно, али није ни споменуо, јер нема сврхе. Добили смо задатак и постоји само наређење-извршење. Окрећем се на другу страну и спавам.
 
Кренули смо... Месечина је, снег око нас има неку сребрнасту боју, прелепо је... Гледамо свако у свом смеру осматрања, командир с времена на време да знак да станемо и гледа у карту и у терен око нас. Повремено неко од нас да знак руком да станемо јер му је нешто било сумњиво, али напредујемо без проблема. Дуже од годину дана смо у овом паклу и постало нам је урођено да се крећемо по терену тако да избегавамо отворен простор где смо изложени снајперима. Чула се некако изоштрила, несвесно разликујемо и препознајемо сваки звук око нас.
Дуго се већ крећемо... 
Командир застаје и показује нам руком на неку шуму. -„Одавде би требало да видимо њихове положаје...” -каже шапатом. У шуми смо и чекамо да сване. Осматрање је помало досадно, али нам је и занимљиво да их гледамо. Доста тога смо видели, кад је пала магла. Нема смисла да више останемо, вратићемо се у логор. На повратку одједном магла се диже, почињу да пуцају на нас, видели су нас!
Командир руком показује облежњу шуму и трчимо тамо.
-„Јесу сви ту!?” -„Нисмо, фали „Г”!”...
-Погледом га тражимо и видимо како лежи у некој јарузи, која је толика да једва може да у њу смести горњи део тела... На питање да ли је рањен, каже да није, ал' му меткови звижде око главе кад год се мало придигне.
Смирујемо га да се не плаши, да нема шансе да га оставимо, да остане тако док не падне мрак, извући ћемо га. Пуцао кад видимо неки њихов покрет, у старту сасечемо и најмањи покушај да се приближе. Пада мрак, извлачимо га. Уплашен је, поприлично... А ми смо огуглали и не бојимо се баш свега. Разумемо га - зајебано је то. 
Извиђања су нам већ постала рутина. Брзо смо се прилагодили на то и сад смо већ искусни. Али чека нас озбиљан задатак, треба да целу чету спроведемо испред носа непријатељу и поставимо за напад на Маја Зез. И ми учествујемо у нападу, али о њему не размишљамо, размишљамо како треба целу чету да, такорећи, сачувамо да је непријатељ не види. Зајебано... Ако направимо неку грешку и виде нас, па не дај Боже неко погине... Онда нам јављају, дошла су три добровољца, Руси, извиђачи, они ће нам помагати... Руси извиђачи! Прошли Авганистан, ко зна шта још...
Излазим из земунице само да би их видео... Изгледају сасвим уобичајено... Не знам ни шта сам очекивао, како би то изгледали. Један од њих мало крупнији, има као мало и стомачић... Нисам тако замишљао специјалце...
Прикупљају се момци јунске класе, гледам их. Изгледају као да им је хладно и као да су изморени. Мени се чини да није баш толико хладно. Биће да им се хладноћа увукла у срце... Имали су губитака. Неки добри момци су изгинули. Није им лако. Од наших погинуо Дарко, на другом положају... Причали ми како је погинуо, коментарисали да л' је могло да се избегне да погине... Што ли се сад сетих Дарка? Да није то неки знак? Ма јок бре! Нема шансе да ја погинем, ови нам нису равни, „могу да нам дувају!” - помислих. Кренули смо.
 
Како раде браћа Руси! Свака има част! Дају нам знак, застанемо. Један од њих, онај крупнији, испредњачи... Креће се попут мачке, само клизи јеботе! Одједном к'о да га неко повуче и залепи за земљу! Тако брзо је „пао”, чини ми се и да је неко гледао у његовом правцу не би ли га видео! Толико је брз. Много су добри! Постависмо ми чету, са браћом Русима, без најмањег проблема.
 
Непријатељ ни не сања да смо ту.
 
Прилази нам командир чете, он је обављао дужност командира чете од кад је капетан Круна погинуо. Разговара са Русима, чујем да му кажу да се брдо може заузети, али да ће нас пола погинути. Гледам према њиховим положајима, имамо спуст од стотинак метара, а онда успон од 300-400 метара. Све брисан простор и лед. Биће добро ако и пола преживи... Сигурно ћу погинути, зато ми Дарко долази у мисли...
Бар ће ме горе сачекати добар друг. Одавно се нисмо видели...
Смејем се, мало гласније него што бих смео. -„Шта се смејеш будало?!”
-„Ма ништа, сетио сам се неког вица...” -Која будала мајко мила, сад се сећа вицева... На моје велико изненађење ту ноћ преживесмо. Напад је отказан. Само се смрзосмо жестоко...
 
Текст је посвећен војнику З.Г. - у тексту под кодним словом „Г”, који се после рата тешко разболео. Смештен је у установу у Србији и има најбољу могућу негу за стање у којем се налази. Трошкове лечења и збрињавања сноси општина у којој је рођен, и где је живео пре него што се разболео.
 
Командир који је водио акцију је потпоручник „Стаљин”.
 
Ово је само једна акција, од много прелазака наших војника преко државне границе, у својству извиђача. - Наравно, без пасоша!
 
 
 
 
Сећања војника Колев Ивице 1. чета, 2. батаљон Пећ 125. мтбр, класа март 1998. Пећ.