Покојни Аца је из Прибоја, метком у главу од снајпера убијен је један сантиметар од мене, издахнуо је 15. маја на свој рођендан. Питомац генерације са свим десеткама, срчан борац,оличије правог официра, био је командир првог вода у јединици.

 

Погибија Александра Ђуровића 04.05.1999.

 

 

 

Предвече се враћамо са Кошара, кажу - 7 дана смо слободни од акција, напокон да одморимо. Уморни, гладни, прљави ал' насмејани долазимо у Хотел Високи Дечани повише манастира. Пресвлачимо се, мало се „туширамо” , из неке цистерне вода - ал' Боже мој боље и то него смрдљиви као творови...

Претрпели добар број губитака претходних 11 дана. Туга, ал' све то на неки начин постаје 'нормално' у тим условима... 

Чује се оно - „јеб*м ти Дечане!”, познат глас, питање ко ће на стражу. Љути сви они који су у акцији нон – стоп, а остатак зато што остаје да чува хотел...

Не знам од кога га чувају, превише су уморни од страже. Кошаре су за њих прича као да су са нама сваки дан, слушајући наше приче... Немају појма ни на коју страну да крену да би дошли до Батуше, ал' и то навикнеш, па одћутиш. Другови су то, пријатељи борци, није се око тога нормално расправљати ко је шта урадио, а ко није.

Остајемо до касно. Не спавамо.

Слободни пар дана па 'ајде мало да причамо, да се жалимо један другоме. Једемо...

Најести се не можеш једним оброком за све претходне дане у којима смо слабо јели, готово да нисмо. Очи гладне, а стомак не прима. Таман легли, сат и по да одспавамо кад одједном чује се глас

- Устајте, идемо назад! Сви леже, мисле шала.

Каже Бели - Није шала. Устајте. Мрак је.

Смештамо се у ТАМ-110 и 150. Каже - 'ајде вози ти. Док ја одговарам - сваки пут возим, ноћас нема шансе... Радије бих седео позади...

Кренусмо.

Нико не говори где смо се запутили, пут нам је непознат од једног дела. Никада нисам прошао пешке ту 1992-1993. а камоли 1998-1999...

Питам Белог - Где смо? Каже – Гавране, само ти ћути.

Исто питам Ђуру, каже - видећеш.

Нико не зна где смо, сем пар људи...

Сви видно нервозни. Неко зло се спрема. Дошли смо до негде... Добијамо наређење да идемо пешака, без приче и цигарета. Чеона  патрола напред и сви крећемо у муклој тишини... Она грозна, само се кораци чују. Стигосмо до неке стене. Ливадице и шума изнад и испод нас, а још је мрак и непознат терен. Костић  и ја крај неког крша. Ја у мајици као по обичају, а он се забундао, каже – хладно му је...

Па јок, топло сутра мало, снег свуда око нас. Каже - 'ајде да пребацимо кабаницу преко нас. Наслоњени седимо уз неку стену, он на шлему, а ја на борбеном ранцу. Мало се згрејасмо, а и цигару запалили... Не види се. Свањава тај 06. мај 1999. - Ђурђевдан. Раздањује се, али нам је и даље терен непознат.

Каже Ђуровић - станите да вам нешто кажем.

Почео је свој посмртни говор - Ко преживи ово данас прича ће, а ја сигурно нећу! Још нисте свесни шта, шта нас чека данас! језа ме ухватила.

Рек'о - Ђуро, 'ајде не сери леба ти! Шта причаш?! 

Знали смо се приватно, земљаци смо.

Питам га - Шта трабуњаш ти малопре?!

Каже - брате доста сам ја ратовао, осећам у дубини душе да ми је ово задњи дан и да идем на одмор. Рек'о - мене зовете Гавран, јер тако лупим некад нешто, а то се деси, а ти си постао гори од мене.

Одговара ми – ћути, видећеш... полако.

Прошли смо поред неких минских поља, кроз неке ливаде, шумарке и шуму. Нема појма више куда идемо, иако има добру оријентацију у шуми, и даље ми је непознат терен. „Стигли смо сви, нађите неко добро дрво и заузмите положај, па чекамо даље наређење!” 

Нађем неку добру букву и замаскирам снајпер. Таман легао, кад Бели и Аца више мене стоје и цркоше од смеха...

„Кога чекаш одозго?” - тату да ми донесе цигаре! Чекам шиптаре. Они сели и смеју се. Бели виче - 'ало бајо то је Албанија, контра си окренут!

Погледам, сви на доле окренути. Рекох им - чувам вам леђа! - Устај будало и бежи на десно крило!

Имају две букве, једна преко друге. Лагано иди ту, али пази имају бункер десно од тебе - да те не виде!

Спуштамо се. Нигде букви... Погледам их снајперима, он показује руком још доле, а где доле Бог те, доле нигде никога... Сви осташе код стене где ћу ја сам... Искрено језа ме обузима, није ми свеједно, неки страх ме гњави у оној тишини. Опет гледам, он са двогледом показује још ниже и да је све чисто. Спустих се до те две букве напокон. Живе душе около нема, тиха језа, ма какви хладно да ми буде, обузела ме врућина као да сам на плажи... Лагано се маскирам.

Гледам моје, један по један заузимају положаје, тек тад капирам да смо ушли из Албаније на Раса Кошарес. Моторола смањена, једва чујем - буди само на пријему, ништа не питај.

Само је поручник рекао - Је л' сад видиш где смо? -Ту нас је двадесет седам. Мислим се у себи - Баш се радујем што сам на коти 601...

Око нас Шиптари, минска поља иза Албанија... Да смо га заузели, па 'ајде... Није моје да питам и мудрујем. Лежим и чекам. Гледам онај бункер и није ми јасно зашто је окренут наопако. Улаз са друге стране, види се цев брна и један лежи са пушком поред. Погледам ка Ђури, јер се Бели негде изгуби не видех где.

Питам - да гађам, одговара - јеси луд!? Буди миран и чекај. Ок шефе, извини. Чекам. Насмеја се. Чујем команданта нешто трабуња као и увек... Смањујем моторолу до краја, већ сам постао алергичан на његов глас. Видим тројицу трчкарају цик-цак ка нама у црним униформама, опасач око себе, нека педеруша ручно шивена и висе по две кинеске бомбе...

Показујем и питам да ли да их елиминишем. Опет ми гестикулира да будем миран. Ал' све више их долази, искрено није ми свеједно - доле сам. Стадоше Шиптари и седоше, нешто причају, они из бункера кренуше ка њима. Искрен да будем, лакнуло ми је у том тренутку. Вратише се они из бункера назад. Окренем се, кад показује поручник да укључим моторолу. -Гађај сада! 

Креће борба! 

Од почетка ништа страшно мало их је више од нас, али је све под контролом. Након10 минута долази гомила шиптара, кога првог убити, а да не будемо угрожени од осталих... У том моменту, поручник ми се дере на моторолу - Удри тим снајперима све редом!

Којим редим, питам се...

Имам по 10 метака у оквиру па док испалим, дође још „300 Шиптара”. Ал' наређење извршење. Брно из бункера и онај други крај бункера насумично пуцају ка нама! Неки ме ђаво тера да звекнем оног крај бункера. Креће јака ватра, овај виче - то то удри говна!

Шта да ударам, има их к'о мрава! - питам се. 

Крећу сви да пуцају, где  настаје опште лудило, не зна се ко одакле више пуца. Веровали ил' не, први пут ме хвата страх и то баш баш...

Нема панике, ал' страх уби. Ови се туку са арнаутима и муџахединима само тако. Осећам да нико сем мене страха нема. Костић виче са десног крила - Јој куме што „бока” (пуца се људски), а мени стомак к'о камен. Ја гађам, не стајем! Смеју се моји и прангијају као луди. Пуни елана и воље. Али много Шиптара надире.

Стиже наређење - повуците се сви код стене.

Лакну ми.

Дођосмо горе, ја пузећи - али дођох. Кажу - стиже нам помоћ од сто људи. Одлично! Само што ових има десет пута, ако не и више, од нас. То ме не брине, јер смо увек бројчано мањи - али се добро боримо. Дође Мајкан са сто људи, када виде стање на терену, повуче људе. Каже - боље се јуначки повући, него улудо изгинути. Сви у неверици. Остаде му петнаест до двадесет њих који нису хтели да се врате. То је део наше јединице из Крагујевца. Паде нека магла, преста да се пуца и завлада мир за уши и душу. Диже се магла, опет кренуше да пуцају. Не могу да нам приђу од минских поља. Опет се враћам на положај и све испочетка, само сада је још јачи њихов напад! 

Нас је мало, али се не дамо. Опет каже - повлачење код стене и опет пада магла. Зове команду ,,Згужваног’’ шта да ради. Каже му - само напред!

Ми ни назад не можемо, испред Шиптари, а око нас минско поље, а где да се прође...

Снајпери туку.

Каже Ђура - не можемо назад, а не напред. Кад „Згужвани” наређује дрско - Самооо напред, немааа повлачења! - Седи 30км од нас.

Разби Ђура моторолу, каже - само напред је наређење! Где да идемо доле мечки на рупу – питам се у себи, ал' кад крену он, сви кренуше, па и ја! 

Поче' борба поново! Сад и њихов снајпер бије - тражим их...

Иду у тројкама формацијски, али не могу да нађем макар једног. Мандић крену ка бункеру, али га погађа снајпер, гура се десном ногом уназад. Пођоше двојица да га извуку. Добише по метак у главу...

Мандић наставља уназад, али га снајпер погађа у десну чашицу на нози, да више не може сам да се извлачи. Тактика снајпера.

Приђу још двојица и они по метак у главу добише. Ђура и Бели издају наређење да нико не прилази, јер то им је и циљ. Ја му покажем да лежи, јер га неће више дирати. Тражим и нађем једног, како сам га елиминисао тако су ме ухватили у снајперску ватру да не могу да отпузим. Неком срећом дође наш други вод, али умало их не убише наши, јер их нико није најавио. Са њима су били неки резервисти, добровољци и војници мени непознати. Негде су се успут срели. Тад креће још јача борба.

Попусти ме страх, иако ме снајпер туче и даље. Мени је битно да сам једног скинуо са стања за оброк, али нека тројица прилазе ка мени, хоће живог да ме ухвате. Успели би да није било неког малог из Књажевца, Србин га звали... Луд као струја... Ставио сам бомбу у борбени прслук и мајицу, да се разнесем ако ми не буде спаса. Један непријатеља био је муслиман из Босне. Звали су ме, а на кундаку му пише - Ибрахим Зеница.

После доста мука, извукоше Мандића.

Однесе га један од оних Крагујевчана на леђима и то под јаком ватром. Свака част том момку.

Опет магла...

Запалим цигару и извучем се одатле. Седим крај две слепљене букве, једна трула - друга здрава. Размишљам како моји иду на славу, а ја ћу да оставим кости на Раса Кошаресу. Молио сам се сваки дан да га освојимо. Не потцењујем наше непријатеље.

Диже се магла.

Сад тражим снајперисту, а они за то време туку где сам био. Опалила их наша артиљерија тако да нисам морао да тражим. Поче' опет луда борба, не зна се ко пије, а ко плаћа. Ђура неће да се повуче заинатио се због наређења „Згужване” будале. Каже идите ја остајем сам. Од некуда се и Бели појави и рече - Она будала командује – Напред! Ми ни назад не можемо!

Кренуше неке детонације.

'Ладно су кренули дивљаци кроз минско поље, само да отворе пут до нас! Терају коње и стоку, а и људе... Мене опет снајпер туче. Ђура долази до мене пита могу ли оног на брани да смакнем? Рекох - Ваљда могу, само да крене да мења оквир. Тада му видим главу... Он монтира тромблон, питам га - Је л' то решио да нам очи избије? Он се насмеја и врати мину назад... Кажем му да дође са моје леве стране, јер ту није снајпер, али он уста узе пушку и јединачно почиње да пуца стојећи! 

Драо сам се да легне, али он не мари и виче - Шта је п*чке, дошли сте у моју државу да се курч*те! Наставља да пуца, опет се дерем да макар залегне, ништа он и даље псује и пуца.

„Види колико сам их скинуо од кад си онога са брном макнуо!” 

Лези Ацо молим те, кад стварно залаже. Настављам да пуцам, али он не пуца. Лежи... Његове плаве очи, отворене... Трепће, али се не помера... Лежи на леђима. Рекох - Не зезам се, бежи иза мене!

Он, ништа... Прилазим. Пулс му је слаб, али га има. Повучем га до себе код букве. Гледам га, али нигде крви од повреде, а он лоше изгледа. Скинем му шлем, када има шта да видим... Рупа на шлему са леве стране изнад ока. Ту је улазна рана, позади парче лобање... Рана од снајпера - челично зрно. Тада сам почео да плачем и вичем - Погину људи Ђура, убише га!

Сви трче који су близу, један виче, други плаче, Бели плаче као и ја... Извучемо га до стене и носим га са тројицом до санитетског возила. Не знам како и нас нису погодили, док смо ишли до санитета јер су све време снајпери тукли по нама. Успели смо стићи неповређени до санитета. Доктори из Крушевца гледају Ацу, док  им дајем мозак и парче лобање, они кажу - не треба, биће он ок. Рек'о - ако он умре и ви и сви остали доктори у Пећи ћете за њим! 

Мени су ту дали бесендин од 2мг... Еј од 2 милиграма. Ја им узмем целу бочицу и попијем. Не знам колико је било у бочици. Вратим се назад, али магла је опет пала. Ту се изгубим на 3 дана, где су ми касније причали да су их тукли после минобацачима, и да је тада рањен Саша Пристајко, неки погинуше - Комад и Стефановић који су из Крагујевца се и дан данас воде као нестали.

Тако је мој Аца (поручник Александар Ђуровић Ђура) живео на апаратима до 15. маја 1999. када је издахнуо на свој рођендан... То је погибија поручника Ђуровића, рањавање Мандића који је после у Београду погинуо на Карловачком мосту у удесу. Још њих је погинуло тог дана, не знам сва имена... Иначе што морам додати за потпоручника да је био академац генерације, све десетке на академији. Могао је да бира шта ће да ради, да буде салонски официр, а он је од свега тога изабрао Специјалну јединицу... Ваљда судбина... Неустрашив борац био је мој поручник, то је био јунак...

 

Слика испред пинца је из базе хотел Велики Дечани.