Погибија војника Џувер Боже
Можда се у Црној Гори пише о војнику Џувер Божи, али то сада није битно.
Ја се зовем Љубомир Савић, тада потпуковник, командант БГ-3/15.
Тог 8. септембра извођена је велика противтерористичка операција са циљем опкољавања и унишетења језгра ШТС у рејону Баранског луга, а то сам вам на карти показао плавом линијом. Дакле то је простор око реке Дечанска Бистрица. Обавештајни извори казују да се у селу Јабланица налази Главни штаб шиптарско-терористичких снага (УЧК), те како је наша јединица била једна од најјаче опремљених ми смо и добили задатака, главног удара, баш на село Јабланицу.
Да кажем, да се та јединица, којом сам командовао, звала Борбена група три / Петнаесте оклопне бригаде, односно БГ-3/15.
Након припрема кренули смо, центром, правцем тт. Бандера (490) - с.Глођане – с.Јабланица. ШТС је пружао снажан отпор. Схватио је своју позицију и покушавао да се извуче на запад, концентришући своје снаге на правцу с.Јабланица – с.Мазник – с.Бролић. Како се тежиште активности преносила на наше десно крило, те сам узео теренско возило Фиат 1107 МКШК и са возачем, кренуо ка тим нашим положајима.
Испред с.Лугађија водиле су се жестоке борбе. Већ је неколико припадника полиције (ПЈП) било рањено. Почеле су да падају гранате (минобацачке мине) око мог возила. Те сам са возачем хитро изашао и прилегао у јарак. У непросредној близини пала је мина, а војник ко војник, подиже се да види где је пала- у том моменту је пала следећа мина (60 мм) и један гелер га је окрзнуо, посред чела. Ојачали смо ту позицију са још једном тенковском четом, а дошла је и јединица у којој је покојни Божа. То је батерија самоходних оруђа 30/2 мм (народ их зове „Прага“)
Извршили смо јаку ватрену припрему и одбацили непријатеља, окренули правац напада ка селу Мазник.
Било је потребно прегруписавање, сређивање поретка и слање извештаја претпостављеној команди. Како смо видели припаднике јединице, која нам је са југа прилазила, закључили смо да се главнина ШТС ипак извукла ка западу.
Налазио сам се у оклопном транспортеру из којег сам слао шифровани извештај, када је одјекнуло неколико детонација. Мој старији водник, који је био на отвору куполе, само се стропоштао унутар возила.
Када се дим разишао, искочио сам из транспортера. Чули су се јауци. Топ Боже је био на неких 10-так метара од транспортера, а још мало даље и један тенк. Командир тенка, окренут леђима према мени са подераном кошуљом и сав крвав, али ми махну, да је добро. Око Џувер Боже се окупило неколико војника, а за неколико тренутака је стигао и наш доктор.
Кад сам пришао био је још увек у свесном стању. Клекнуо сам ставио му главу у крило. Доктор га је прегледавао и покушао да превија. Узео сам „моторолу“ и звао начелника штаба Приштинског корпуса, тада пуковника Владимира Лазаревића. У међувремену је стигла информација, да је рањено у непсредној близини још три припадника ПЈП. Након ступања у везу, по већ утврђеној таблици сигнала дао сам извештај о рањенима, позицију где се налазимо и захтевао хеликоптер ради преузимања рањених. Хеликоптер Ми-8, баш за ту намену, налазио се у Ђаковици. То је нешто око 25-30 км ваздушном линијом од нас (али преко простора, који нисмо контролисали).
Тада ми доктор, показује ране покојног Боже и врти главом, стискајући зубе. Оно што сам могао да разазнам: на бутини је била огромна рана од великог парчета гелера (касније ми је објаснио, да је нога готово прекинута), на десној страни испод груди (предео јетре) још једна велика рана, која се није дала затворити, ни са неколико паковања газе. Било је још рана на телу, али не тако опасних.
Примам извештај из Ђаковице, да пилоту не дозвољавају (ови из Београда) да полети. Молим, претим и преклињем за тај хеликоптер, али не помаже. Божи је све тежe. Почиње да беледи, све су краћи и убрзани удисаји. Старешине су склониле војску да не гледају овај самртни ропац. Још свестан, али тишим гласом, изговорио је последње речи „не дајте ме“. Тада су му се очи замаглиле и угасиле. Онда смо сви заплакали. Ја сам се испсовао, јавно на радио уређају, и обећао оном пилоту да ћу га пронаћи и да ће га стићи заслужена освета.
Ево и сад су ми очи засузиле. Срећа да нема никог око мене.
Тело смо положили на носила и сместили у санитет. Ту су довели и оне рањене полицајце. Тада сам обратио пажњу на рањеног поручника Борошак Зденка. Скинули смо га са тенка. Цела леђа су му изрешетана шрапнелима, додуше ситним, али му је кошуља као сито. Тада га је доктор прихватио да превија. Ситуација је налагала да се наставе борбена дејства. Поново сам заузео своје место у оклопном транспортеру. Стигао је и командант бригаде Ћирковић Младен. У том часу, звао је пуковник Лазаревић и рекао: „На моју одговорност хеликоптер лети ка вама“. Хеликоптер је стигао за 10-15 минута. Мени нису дозволили да одем на место слетања. Сви повређени су евакуисани. Неколико сати (тамо предвече) опет ме је звао пуковник Лазаревић и јавио да су сви повређени збринути од најбољих стручњака са ВМА, али да Џувер Божи није био спаса, ни да су се они налазили на лицу места, где је рањен.
Покушавам да вам презентујем стварну ситуацију тог дана. Мој помоћник за арт.подршку (да га не именујем), док смо се ми ангажовали око Боже, снимио је места пада минобацачких мина, овог пута већег калибра - 82 мм. Самоиницијативно прорачунао место одакле су могле да буду испаљене и затражио одобрење за гађање одређеног циља. Било је више тих откривених циљева, и мноштво захтева за ватреном подшком, тако да нисам обратио нарочиту пажњу баш на овај циљ. Тек кад сам уочио снагу плотуна схватио сам да је у питање нешто „важно“. Његов командни транспортер је у непосредној близини, те ми је он гласом одговорио шта ради. Након неколико сати, када смо освојили те положаје, нашли смо тај минобацач, један митраљез великог калибра (12,7 мм). Било је нешто крви у близини и једну „потколеницу са стопалом“ у чизми. Рекло би се, осветили смо Божу и наше рањене другове.
Војник Џувер Божо није био мој први изгубљени војник. Видели сте на групи „Чојство“ да сам се огласио око погибије војника Убоја Мише. Али ми је ово најтрагичније искуство из рата. Први пута сам доживео вапај за животом, жељу неког да га спасим, а ја да нисам у могућности да то испуним. Страшно.
Ноћ нас је затекла на отвореном простору, који слабо познајемо. Пошто у јединици нема пешадије, мало смо згуснули борбени распоред да спречимо увлачење ШТС у наше редове.
Када је све утихнуло, изашао сам напоље и плакао два сата. Тресле су ми се ноге, и ничим их нисам могао обуздати. У неко време дошао је командант до мене и рече: „слободно се исплачи Савке, биће ти лакше, и ја сам за својим војником плакао 3 сата“.
Иначе, након три дана од завршетка ове операције ишли смо на анализу и реферисање у Ђаковицу. Негде у касарни, испред мене стаде један мајор, у пилотском комбинезону, и рече: „господине потпуковниче, ја сам тај пилот који је имао забрану летења и коме сте обећали освету, сад имате прилику“ – нормално, то је све већ било расправљено, те није било места ни за каквом осветом.
Можда још неки детаљи око погибије. Божо је био члан послуге самоходног топа. Топ је оклопљен и штити од пушчане муниције и парчади граната и мина. Ту где смо стали, хтели су људи да мало одморе и презолагаје, нешто из пакета сувог оброка. Тако сам и сазнао, да је Божа изашао из возила да нешто презалогаји, ту у близини топа, или чак да размени неку конзерву.
Био је то дан са највећим губицима те године у једном дану.
Онај мој возач је након три дана побегао из болнице и вратио се код нас у јединицу. Поручник Борошак Зденко се опоравио и наставио војевање. Наредне године је поново рањен и остао је без ока. Командир који га је заменио након рањавања је погинуо након седмице дана. Ја сам већ био предао дужност команданта те јединице и отишао на другу дужност. Укупно смо те године (1998) у јединици имали тројицу погинулих и седам рањених.
Држава је све то водила кроз извештаје: „страдали на војној вежби“, а ми смо ратовали, против опасног противника.
Ето то је та моја прича упућена Вама и пордици (фамилији). Знам да сте поносни на допринос који је дао ваш рођак, као што сам поносан и ја на своје саборце. За вас је то свакако ненадокнадив губитак, али нек вам буде утеха да се његови саборци сећају лика свог Џувер Боже и док смо живи, да га нећемо заборавити.
У Нишу
7. децембра 2018. године
С поштовањем
пуковник у пензији
Љубомир Савић
slava mu i svima ostalima koji dadose zivot za Srbiju,