Данашњи дан да памтимо, да не заборавимо и да будемо захвални. 11.07.1995.

Мит и легенда, војник, човек и генерал... Највећи међу једнакима, Ратко Младић је рођен 12. марта 1943. год. у селу Божановићи код Калиновика. За време Другог светског рата, мајка и отац су му оболели од тифуса, па је и сам Ратко био тешко болестан. Преживео је захваљујући италијанским војницима. Након што су му оца убиле усташе, мајка сама подиже брата, сестру и њега. Неки извори наводе да га италијански војници нису спасили само болести... Познато је да је НДХ једина држава на кугли земаљској имала логоре за децу. Преко 10.000 (по званичним подацима) српске деце је одведено у логор. Неки број те деце успео је да се извуче - међу њима је био и Ратко. Након усташке чељусти, завршава Основну школу у свом родном месту...

Тада је изразио жељу да буде учитељ, а након тога преовладава жеља за хирургијом. Одлази у Сарајево. Тамо неко време ради као металостругар. Убрзо се предомишља и хвата се за животни позив. Креће за Београд где завршава Војноиндустријску школу у Земуну. У ЈНА ступа конкурсом на Војну Академију и завршава је са одличним успехом као 6. у класи. Активна војна служба почиње 27. септембра 1965. 1976. у септембру у 29. Класи Командно-штабне Академије похађа Центар Високих Војних Вештина, гарнизон Београд, општевојни смер. Војну Академију завршио је 1978. као први у класи са просеком 9.57. Пут у рат... Пуковник Ратко Младић је унапређен у чин генерал-мајора, потом у генерала потпуковника, преузео је место команданта 2. Војне Области ЈНА. 12. маја 1992. формирана је ВРС, а Ратко је именован за команданта Главног Штаба ВРС. Јуна 1994. је унапређен у чин генерала пуковника.

Биће упамћен да је међу првима скинуо титовку и ставио шајкачу са српским грбом - шајкачу славних војсковођа из Првог светског рата. То је иста она шајкача које се многи данас одричу. Међу војском се прича да је увек био на првој линији. Није му било страно да узме пушку и оде у борбу са својим војницима. Наређење је било да се прође кроз минско поље, поручник то наређење због страха није са војском извршио, затим су морали по Ратковом доласку да га прођу, пратили су команданта у стопу, прошли су без последица.

Чак је у неколико наврата сатима раније са својим заменицима стизао на врхове и висове које је требало ослобађати, потом је двогледом посматрао тек пристижуће, незаустављиве јединице ВРС. Био је изузетно храбар. Таква се храброст тешко може одвојити од лудости - али тиме је освајао своје борце. Памтиће га слободни Задар, јер је први закорачио у исти. Поред рањавања од мине 12. августа 1995. на Грабежу, зауставио би крварење руком на врату, и уз „није смртоносна”, збрињавао oстале.

Уз Лазаревића, једини је генерал који је ратовао са зверима на копну, а истовремено са лешинарима НАТО пакта. Бројне изјаве ће га пратити:

„Када би људи послушали мој савет, и када би било у мојој моћи, не бих дозволио да постоји реч РАТ ни на једном језику. Забранио бих сво оружје, па као и дечије играчке...”

„Дрина никада није била граница. Дрина је наша кичма. Знате ли како је она настала!? - Од суза српских мајки!”

 

Ухапшен је 26. маја 2011. у Лазареву крај Зрењанина због оптужби Хашког трибунала за наводни геноцид, злочине против човечности итд... Прича се о 7.000 цивила у Сребреници, господо из Хага зар вук мари за број!? Данас се цео свет бори против којекаквих терориста, када се Ратко заиста борио изгледа да то није било у моди....

Генерале хвала за Хан Пијесак, хвала за Сарајево, за Шеховиће, Пале, Вучиниће, хвала за Сребреницу, ХВАЛА ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!

Уз завијање чопора: ПРАВАЦ БРАТУНАЦ, ПРАВАЦ ПОТОЧАРИ, НЕМОЈТЕ СЕ ЗАУСТАВЉАТИ !