Гледамо се у прохладној штали стискајући се око бурета које служи за грејање. Држимо оружје у рукама, опрему поред себе. Чекамо наређења за даљи рад. Све ово се дешава на Чеји, где су размештене наша 3. и МБ 120 чета. Десети је март 1999. године. Услови за „живот и рад” на Чеји поред села Жур су благо речено тешки.

Јутрос смо дошли из заседе у трајању од 24 часа на Паштрику, снег, хладноћа сада се спустили ниже до Белог Дрима а разлог томе је био у селу ЈЕШКОВО.

 

 

То село је било јако упориште терориста и током 1998, смештено у буквално рупи, окружено планинама и вертикалним стенама као „орлово гнездо”. Једини прилаз селу је дуж планинске речице Хочица од села Хоча Заградска, макадамски пут. У припреми смо сазнали да је село напуштено од цивила а у њему је дошла терористичка специјална јединица око 30 људи. Ту је вршила обуку и мобилизацију из околних села и самог Призрена.

Ми смо део јединица 549. Призренске бригаде који ће сутра кренути у противтерористичку акцију и уништењу те терористичке јединице. Сале десетар,мој командир одељења каже: Имаш наређења, имаш браћу у које верујеш, а имаш и непријатеље.

На нама је, све је сасвим јасно!

Ћутимо и схватамо озбиљност ситуације и предстојећег задатка. Питам командира да ли и овде дајемо стражу код објекта (штале), надајући се да бар једне ноћи одспавам без цимања. Каже да смо ослобођени страже али по један мора бити будан у „просторији” да ложи ватру и буде „на вези”. Размештени по војничким креветима без душек-коцки онако на шпер плочи или жици, а спавамо обучени све до 3:30ч.

Устајемо, узимамо оружје и опрему, укрцавамо у камион и крећемо се. Искрцавамо се код моста преко Бистрице на путу Врбница-Призрен. Формирамо колону и крећемо узводно дуж реке Хочица према селу Послиште.

Код гробља се развијамо у борбени строј...

Добијамо задатак да тако у борбеном строју прођемо са десне стране села Послиште и уз Голо брдо наступамо до школе у селу Билуша.

У току кретања свиће.

Успон је велики, крећемо се опрезно. Десно од нас су момци из 3.чете. У наступању нисмо имали борбених додира са терористима. Правимо застанак код школе у Билуши, командири врше консултације и саопштава нам наш да је ово све до сада било „опипавање пулса” терориста како би проверили да ли су присутни и у суседним селима и околини. Предстоји нам главни задатак-наступање према Јешкову.

Мере обезбеђења морају да се подигну максимално. Крећемо испод села Билуша паралелно са реком Хочица, лево од нас је село Хоча Заградска, крећемо се пребацивањем преко косих ливада и ниског растиња. Оријентир нам је објекат Чиковец, вис од 726м .

Успут пролазимо неколико вододерина у које наилазимо на израђене земунице, заклоне од џакова са песком, делове „US AID” сувих готових оброка од њихових помагача као и трагове чизама.

Јасно нам је да смо близу и питање је тренутка када ће мо да наиђемо на њих.

У неком тренутку на око 1 км пре првих кућа од Јешкова према нама почиње дејство две или три пушке колико смо проценили на основу локације пуцња.

Моје одељење добија задатак да опрезно одемо десно, пењајући се према шуми и како би уочили одакле дејствују и по могућству неутралишемо. Таман смо се испели и могли да видимо на неких 400м двојицу тееориста у црним униформама како беже ка селу! 

Дејствујемо, али далеко су и безуспешно!

Тог тренутка креће дејство наших минобацача по ободу села, тачније изнад пута који води у село...

Командир нам наређује да морамо што пре изаћи на задату линију блокаде са леве стране потока а наспрам гробља у Јешкову. Пребацујемо се по групама, трчимо најбрже што можемо како би посели линију блокаде и затворили обруч терористима!

Наступајући преко неке ливаде на неких 400м од потока који левим ободом села гледајући низводно, одједном из жбуна испред нас на неких 30-ак метара дејствује пушкомитраљез!

Инстиктивно сам се бацио уназад на леђа! 

Поред мене је био Сале, Репић па Вучко. Сви смо на земљи... Залегли...

Другари иза нас лево и десно почели су да пуцају преко нас! 

Заротирао сам се и окренуо низбдо ка терористима, почео да пуцам... Јединачно према жбуњу... 

Чујем повике: „у потоку, у потоку!”, видим Вучка како устаје у клечећи став и пуца јединачно...

Подижем се на колена да бих осмотрио ка потоку који је испод нас,чујем другаре са леве стране вичу: „готови су, решено!” 

Прелазим на коленима пар метара и видим двојицу терориста крај потока ликвидирани. Колико смо среће имали да нас терористи промаше са свега неколико десетина метара...

Као доказ тога и својеврсни сувенир је и зрно од метка терористе које је Репић Љ. прошло уз бок, пробило ветровку и дуж дрвеног кундака пушке се урезало и забило у заштитну гуму на крају кундака.

Ми смо остали у линији блокаде што је и био наш задатак све до краја акције која се завршила до сумрака. У току саме акције преко радио везе слушали смо комуникацију између команданта Делића и потпуковника Коњиковца како терористи покушавају да се извуку из обруча користећи брзу планинску речицу, комбинујући роњење и пливање јер вода је толико брза да их носи, међутим нанела их је право на на Коњиковца који је са групом војника наступао узводно, са чела и вешто осмотрио, сачекали их и неутралисали.

У овој акцији заједно са снагама ПЈП ликвидирани су сви терористи и уништена њихова специјална јединица. Већина њих није била са ових простора... 

У овој акцији није било повређених припадника 549. Призренске бригаде.

По завршетку акције наш вод се вратио на Паштрик на задатак дубинског обезбеђења државне границе према Албанији. Опет у снег, пешачења, хладноћу...

До неке нове акције...