Дан четврти...

Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић.

 

Људство и техника

Ватрени положај Шимановци. Делимично уређен, давних година прављен и димензионисан за ракетни систем ДВИНА. Потреба за брзим поседањем и напуштањем положаја и димензије армиранобетонских склоништа диктирају да ракетнотехничка средства буду распоређена ван њих, под отвореним небом, потпуно без физичке заштите. Од прве вечери доласка дивизион је у приправности. Најчешће у приправности број 3, а повремено и број 2. Због мера радио-маскирања неукључује се зрачење, ни станицом за вођење ракета, ни радаром П-18. Четврти је дан. Две борбене послуге се смењују сваких шест сати. Поједини чланови борбене послуге дежурају по две смене заредом, због других задатака на којима остали морају бити ангажовани. Средства батерије за вођење ракета, укључујући и радар П-18 који је на удаљености од око 150 метара од центра положаја, у борбеном су положају. У заклонима за лансирне рампе постављене су две лансирне рампе, повезане на кабину УНК као прва и друга. На првој су четири ракете, а на другој две. Веза са командом бригаде је успостављена.

План дејстава коалиционих снага

Дана 27. марта 1999. године, због нешто лошијих временских прилика у односу на претходне три ноћи, отказани су летови свих врста бомбардерске авијације и одлучено је да се за дејство по циљевима на земљи, северно од 44. паралеле, употребе само авиони F-117А и B-2, који су летели и претходних ноћи. Планирана су три удара током вечери по следећем моделу:

1. oсам авиона F-117А, четири авиона F-16, два авиона F-15C, осам авиона F-16CJ (SEAD група). У подршци је био један британски AWACS (MAGIC-86)1, командно место у ваздуху изнад Босне ЕC-130Е ABCCC (MOONBEAM)2, четири авиона ЕА-6B и више авио-цистерниKC-135;

2. четири авиона F-117А са нешто мањим бројем авиона за подршку;
3. неутврђен број бомбардера B-2, који су током преподнева полетели из база у САД.

 

 

 

За долазак до објекта дејства део борбене авијације, северно од 44. паралеле, тога дана користио је ваздушни простор Словеније, потом Мађарске, након чега би, зависно од задатка, користили неколико улазних врата. У односу на локацију циља по коме ће дејствовати, а на основу података о положајима српских снага ПВО, рачунарски системи су одређивали конкретну маршруту лета за сваки авион F-117А појединачно. Авиони ЕА-6B, осим основне намене електронског ометања, били су наоружани противрадарским ракетама HARM. Први удар са осам авиона F-117А, авионима за ловачку заштиту F-15C, авионима за дејство по системима ПВО F-16CJ SEAD групе (Suppression of Enemy Air Defenses), авионима за електронско ометање ЕА-6B и авионима цистернама, започео је по плану, полетањем нешто после 19 часова. Трајао је до момента када је оборен један од бомбардера F-117А, када је налет нагло прекинут. Други и трећи удар су отказани, а започела је изненадна операција спасавања пилота обореног авиона.

 

Алгоритам борбеног дејства и крај мисије F-117А (AF 82 806 HO) – „Vega 31”

 

Смењујући се сваких шест сати, дежурство је 27. марта 1999. године од 12 часова преузела прва борбена послуга 3. рд ПВО састава:

– руковалац гађања, потпуковник Золтан Дани

– помоћник руковаоца гађања, кап. I класе Славиша Голубовић

– командир ракетне батерије, мајор Милорад Роксандић

– официр за вођење ракета, потпоручник Тиосав Јанковић

– оператор праћења по Ф1, вIк Дејан Тиосављевић

– оператор праћења по Ф2, водник Зденко Волф

– послужилац одељ. извора за напајање, ств Ђорђе Малетић

– послужилац осматрачко-аквизицијске станице (ОАСт), вIк Влади-

мир Љубенковић.

Дивизион је у приправности број 3. Ракетнотехничка и радарска средства су искључена, борбена послуга је на ватреном положају. Командант дивизиона и руковалац гађања потпуковник Золтан Дани био је на вези са мајором Јанком Алексићем, референтом правца на командном месту 250. рбр ПВО. Дивизион је био спреман за борбена дејства. Нешто после 17 часова дивизион је на кратко преведен у приправност број 1. Није било доделе циљева и није било зрачења са станицом за вођење ракета (СтВР). Установљено је да пријемник радара П-18 није подешен, односно, квалитет одраза није на задовољавајућем нивоу. После краћег времена дивизион је преведен у приправност број 3, а на положај је око 17.50 часова дошао део друге борбене послуге, која је била у дежурству од 18 часова:

– руковалац гађања (на другом задатку)

– помоћник руковаоца гађања, мајор Борис Стоименов

– командир ракетне батерије, потпоручник Дарко Николић

– официр за вођење ракета, кап. I класе Сенад Муминовић

– оператор праћења по Ф1 (на другом задатку)

– оператор праћења по Ф2 свIк Драган Матић

На дужности послужилаца одељења извора за напајање и ОАСт остали су старији водник Ђорђе Малетић и водник I класе Владимир Љубенковић.

Замена људства две борбене послуге извршена је у 18 часова. Због ангажовања заменика команданта потпуковника Ђорђа Аничића и оператора праћења водника Игора Радивојевића на другом задатку, у њиховим улогама настављају дежурство командант дивизиона потпуковник Золтан Дани, као руковалац гађања и водник I класе Дејан Тиосављевић, као оператор праћења по Ф1. Након проширене контроле функционисања већи део прве борбене послуге по наређењу команданта дивизиона напушта ватрени положај ради одмора.

Осим борбене послуге на КМ дивизиона и радару П-18, на положају је и водник Зоран Тепавац, који дежура са Стрелом 2М и војници ракетне батерије Мирко Љубојевић и Владимир Милић.

У 19.45 часова дивизион је преведен у приправност број 1, а у 20.15 часова руковалац гађања наређује командиру батерије да стави четири ракете на припрему 1. На издвојеном панорамском показивачу радара П-18, за којим седи руковалац гађања, одрази циљева у ваздушном простору се не виде на даљинама мањим од око 70 km, због чега наређује подешавање пријемника ради успостављања нормалног режима рада, дајући командиру одељења ОАСт веома мало времена.

Полетање авиона F-117А из италијанске базе Авијано протиче уобичајеном процедуром. Пролазећи изнад територије Словеније, авион улази у ваздушни простор Мађарске, где га авио-цистерна допуњује горивом. Након тога, кратко време се задржава у ваздушном простору Мађарске, темпирајући тачно време дејства по циљу. У ваздушни простор СРЈ улази дуж границе са Румунијом, повремено летећи и изнад њене територије. Предстојећи лет над територијом СРЈ прецизно је планиран ради избегавања система ПВО.

У времену од 20.00 до 20.30 часова кроз зону дејства ракетног дивизиона пролазе два авиона чији тип тада није визуелно идентификован због мрака и облачности. Послужилац на „стрели 2М” водник Зоран Тепавац јавља телефоном борбеној послузи да чује и види авионе у ваздуху.

Око 20.30 часова водник I класе Владимир Љубенковић извештава да је пријемник подешен и да у ваздуху има циљева који су релативно близу. Руковалац гађања потпуковник Золтан Дани уочава промену квалитета радарске слике на издвојеном панаорамском показивачу и постојање одраза више авиона на даљинама мањим од 50 km.

Према задатој путањи F-117А прави оштар заокрет према југозападу, прилазећи објекту дејства са североисточне стране. Извештава командно место да је на контролној тачки 1 (Checkpoint 1).

 Укључује ауто-пилот и започиње процедуру дејства по циљу. Основни објекат дејства – објекат на брду Стражевица, удаљен 10 km од центра Београда. Извршавајући неопходне радње, откривања, уочавања и идентификације циља, даје компјутерском систему авиона потребне услове за одређивање момента ватреног дејства. Рачунар лансира две ласерски вођене бомбе GBU-10 Paveway II. Остављајући видљив пламени траг, бомбе лете ка циљу и прецизно га погађају у 20.36 часова.

Пилот осматра резултате гађања. Задовољно извештава командно место да је гађање било успешно, да је стигао на контролну тачку 2 (Checkpoint 2). Искључује ауто-пилот, преузима управљање летелицом и заузима курс за излазак из ваздушног простора СРЈ, према Мађарској, где ће поново допунити гориво, пре повратка у Авијано. Лет наставља потпуно сигурно, као што је то радио прве и треће вечери бомбардовања.

Око 20.40 часова руковалац гађања потпуковник Золтан Дани командује откривање циља који се изненада појављује на азимуту око 150° и даљини око 20 km. Међутим његов курс није указивао да ће ући у зону уништења, тако да је озрачен са СтВР око пет секунди, при чему није откривен.

Нови циљ се појављује са азимута око 180–190°, на даљини око 23 km. Руковалац гађања извештава командно место бригаде да је уочио циљ и одмах добија одобрење за дејство по циљу.

Пратећи кретање циља руковалац гађања наређује његово откривање станицом за вођење ракета у тренутку када се приближио на даљину од 16 km. Командир батерије потпоручник Дарко Николић усмерава официра за вођење ракета на командовани азимут. Официр за вођење ракета капетан I класе Сенад Муминовић открива циљ и предаје га на праћење операторима праћења воднику I класе Дејану Тиосављевићу по равни Ф1 и старијем воднику I класе Драгану Матићу по Ф2. Због велике угловне брзине, оператори не успевају да започну праћење циља.

Одмах затим следи други покушај предаје циља на праћење на даљини 14 km, који такође не успева.

У трећем покушају, кад је циљ већ дошао на даљину 12 km, оператори праћења успевају да поклопе циљ са вертикалним маркером и стабилизују праћење по угловним координатама, а официр за вођење ракета по даљини. Руковалац гађања командује лансирање. Официр за вођење лансира прву ракету, прати њен захват, извештава да је захваћена, прати вођење и извештава да је вођење нормално. Друга ракета стартује аутоматски после пет секунди. Официр за вођење ракета извештава да друга није захваћена. Наставља да контролише праћење циља и прати вођење прве ракете.

Пилот Дејл Зелко, кроз танким слојем злата пресвучено стакло пилотске кабине, уочава најпре једну, а потом и другу светлећу куглу. Схватајући да неће моћи да их избегне предузима једини могући корак у том тренутку, а то је маневар висином на горе. Као додатну меру заштите избацује инфрацрвене мамце пре уласка у облак. Официр за вођење осматра сусрет ракете и циља и извештава да је циљ уништен на даљини 14 km. Висина циља у тренутку сусрета била је око 8 km. Друга ракета није вођена ка циљу јер није била захваћена, па је све време лета имала путању косог хица, са непознатом локацијом пада. Руковалац гађања потпуковник Золтан Дани извештава КМ рбр ПВО да је циљ уништен. Тражи дозволу за премештање на наредни положај. Наређење за премештање добија око 21.15 часова. У рекордном року дивизион се преводи у маршевски положај и напушта ватрени положај до 22.30 часова.

 

„Vega 31 is going down!”

Пилот америчке авио-цистерне КС-135 USA (Frank-36), који је над територијом Босне, уочава експлозију авиона, а потом на SOS каналу чује глас катапултираног пилота: Mayday, Mayday, Mayday, Vega 31 и Vega 31 going down. Исту поруку чује и AWACS (Magic-84). 

На висини 5.000 метара пилот се одваја од седишта и наставља да пада сопственим падобраном, који је са унутрашње стране, како је једном приликом рекао, „светлео као кинески фењер”. Комуницира са AWACS-ом повремено и отежано. Приземљује се на њиву на којој нема никаквог заклона, са жељом да се што пре склони даље од места пада. Смањује кретање, ниво буке и не користи батеријску лампу. Проналази плитки канал за наводњавање, у њему се скрива и ту остаје до спасавања.

 

 

 

 

Са собом има јефтини кинески уређај за глобално позиционирање garmin-40, који је у кантини авио-базе набавио за око 100 америчких долара. Пластифицирану карту Балкана користи да се оријентише, уочи границе околних држава и SAR тачку (Search and Rescue dot).3 Због кише која почиње да пада карту успешно користи као кабаницу. Након дуготрајне конекције „гармина” са сателитом једва успева да констатује своју позицију и извештава да је од SAR тачке удаљен 101 миљу, под углом од 39°.

У зону пада убрзо крећу 4 F-15E и SEAD група састава 4 F-16CJ и 2 EA-6B.

Нешто после 22 часа формира се CSAR4 група састава: 4 F-15C, 3 F-15E, 3 F-16CJ, 2 EA-6B, 6 А-10 (Sandy). Убрзо из италијанске луке Бриндизи полеће спасилачки тим са три хеликоптера, са циљем доласка на локацију пада пилота:

– MH-53М (Мoccasin-60),

– MH-53Ј (Мoccasin-61),

– MH-60 (Gator-07).

Три сата након обарања Vega 31 успоставља први контакт са пилотом авиона А-10 (Sandy). Због немогућности коришћења заштићеног канала комуникације, а да би био потпуно сигуран да разговара са Vega-31, Sandy тражи аутентичне одговоре на питања. У међувремену хеликоптери дола- зе на границу Босне са Србијом, где их горивом допуњава авио-цистерна МC-130Р (Ogre-01).

Након уласка у ваздушни простор Србије, због мањег оштећења ротора једног хеликоптера у ниском лету, прекидају акцију и слећу на аеродром Тузла.

Следи други покушај. Sandy изнова тражи потврду идентитета, уз додатна питања да ли је заробљен и да ли ће спасилачки тим упасти у заседу. Хеликоптери у међувремену долазе релативно близу Vega-31, након чега бивају опозвани јер се на SOS каналу чује још један глас који понавља речи пилота обореног авиона. У страху да је пилот заробљен и да је реч о заседи, акција се поново одлаже до прецизног утврђивања локације Vega-31.

У трећем покушају идентификација подразумева иста питања уз додатно Vega-31 да ли је ОК да долазимо. Зелку то није пријало. Није желео да га то питају и да то буде његова одлука.

Месту где се Vega-31 налазио приближавају се три хеликоптера. Уређајима за ноћно осматрање, на око 3 km удаљености, уочавају лампу коју је пилот на земљи држао упаљену само две секунде. У том тренутку у зони су 4 А-10 (две паре Sandy-31 и 32). На мекану земљу врло агресивно се спушта MH-60, толико близу да му је Vega-31 практично на врху главног ротора. Пет америчких војника излази из хеликоптера, успева да пронађе и идентификује пилота у 4.27 часова 28. марта1999. године, укрца у хеликоптер и одвезе у Тузлу, одакле га нешто касније авионом МС-130 Combat Talon пребацују у Авијано.

Отисци шест точкова на меканом тлу нису били трагови слетања два хеликоптера, већ друго слетање истог, због једног члана спасилачког тима који је у журби заборављен.

Пилот је спасен у трећем покушају након 7 сати и 40 минута од тренутка катапултирања, са места удаљеног 3,66 km северно од олупине авиона, у ниском растињу рукавца канала Јарчина. Од ауто-пута је био удаљен око 500 m.

Акција спасавања је трајала предуго, уз много компликација. Отежана међусобна комуникација, прелаз са зимског на летње рачунање времена те ноћи, а грешке у идентификацији позиција на земљи и у ваздуху приморавале су поједине пилоте да лете на критичној „резерви”, након чега би испаљивањем светлећих сигнала указивали авио-цистерни позицију ради допуне горивом.

Америчко ратно ваздухопловство је увече потврдио да је над Југославијом изгубљен један борбени авион. Портпарол Кенет Бејкон је избегао отворено да каже да је авион оборен, већ је рекао да се срушио из за сада непознатих разлога. Одмах потом Команда НАТО у Бриселу признала је губитак тада најмодернијег америчког авиона.

 

 

 

Резултат

F-117A je први авион тог типа у свету који је оборен. Оборио га је 3. рд ПВО 250. рбр ПВО наоружан ракетним системом противваздухопловне одбране С-125М (НЕВА), 27. марта 1999. године у 20 часова и 42 минута. Погођен је на висини око 8.000 метара и даљини око 14 km од дивизио- на. Олупина авиона је пронађена 1.690 метара североисточно од центра села Буђановци, односно 47 km западно од центра Београда. Део остатака авиона данас се налази у Музеју ваздухопловства у Београду.

Тај догађај није значио само губитак америчког борбеног авиона, него и нарушавање некадашње непобедиве ауре авиона F-117А, који је годинама имао непроцењиву психолошку вредност за Сједињене Америчке Државе.

У конструисање и производњу тог модела авиона уложене су милијарде долара. Вероватно је страшан осећај сазнање да је ракета која кошта неколико стотина хиљада долара уништила авион који кошта око 45 милиона долара.

Био је то обавештајни, финансијски и технолошки пораз, чије су последице немерљиво премашиле материјални губитак који је настао__уништењем једног ваздухоплова. С правом се може сматрати да је обарање тог авиона у борбеним дејствима имало значајан утицај на његово повлачење из оперативне употребе у априлу 2008. године.

 

Унапређени и одликовани

Наредбом број 5-46 начелника Штаба Врховне команде генерал-пуковника Драгољуба Ојданића, од 30. марта 1999. године, за изванредне успехе у командовању и изузетну храброст у извршавању борбених задатака командант 3. рд ПВО потпуковник Золтан Дани унапређен је у чин пуковника Артиљеријско-ракетних јединица ПВО.

Указом председника СРЈ и врховног команданта оружаних снага Слободана Милошевића, од 29. марта 1999. године, за испољену храброст, пожртвовање, висок степен одважности и самоиницијативу у борбеним дејствима потпоручник АРЈ ПВО Дарко Николић одликован је Орденом за храброст. Наредбом команданта РВ и ПВО генерал-пуковника Спасоја Смиљанића број 3-12 од 29. марта 1999. године унапређен је у чин поручника АРЈ ПВО.