Половином априла 1999. на Планеји у борбеној групи 1/1 призренске бригаде, био је формиран интервентни вод, састављен од два одељења редовних војника и по једно одељење добровољаца из Србије и једно састављено од Руса. Командир овог вода је био потпоручник Вучко. Инструктор за специјалистичку обуку је био Петар Стапар-Чича.

Да, обука!

У сред рата са војницима који су добровољно приступили овом воду у неком краћем времену вршена је обука и то по питању: извиђања ,начини употребе минскоексплозивних средстава, блиска борба у објектима и начини приступа истом, специфична гађања из места и у покрету са возила, свакодневна физичка обука се подразумевала.

Од осталих војника се разликовали у томе што су имали бољу заштитну опрему нове панцире са балистичким плочама и новим шлемовима „Миле Драгић”. Иначе поменути Чича је преносио то искуство које је стекао као један од инструктора у наставном центру „Алфа” у Книнској Крајини. Свима је било помало чудно како се у ситуацији рата и на 5км од границе са Албанијом изводи борбена обука, али са обзиром на намену ове мале јединице једноставно се морало ићи на то да се војници припреме на посебне задатке које су извршавали.

Овај вод био је стациониран при команди у Шех Махали и извршавао је свакодневно обезбеђење снабдевања материјалним средствима и храном из Призрена за Планеју, потраге и претресе терена на простору где су се указале терористичке групе као и извиђања активности непријатеља на самој граници и по дубини граничног појаса са албанске стране. Било је доста акција које је овај вод извео а једна акција је посебно обележила његово постојање.

По наређењу претпостављене команде из Призрена интервентни вод је добио задатак 16. маја 1999. да једну уочену терористичку групу југозападно од Призрена у делу насеља Тусус и села Лесковац подно Цвиљена (репетитор), изврши претеес терена од градске болнице па све узбрдо према Пашиној чесми и Цвиљену, и да у садејству са војном полицијом и ПЈП исту групу пронађе и уништи.

Пут са Паштрика ка Призрену преко села Којуш и моста преко Белог Дрима у Нашецу прелази се са ладом нивом модификованом, одсеченог крова са урађеним носачем за ПМ М-84 и навареним металима напред и са страна и једним зеленим комбијем са клизним вратима. У Нашецу се придружује одељење руских добровољаца са Тољом, Димом и осталима. Крећемо се ка Призрену тачније Тусусу...

По доласку обезбеђујемо место за возила и људе који ће их чувати а истовремено бити прихват за снабдевање храном, водом и муницијом и за не дај Боже прихват повређених. Пролази се насељени део и креће у пошумљени са веома густим растињем. Наилази се на једну велику чистину и како се опрезно закорачило кроз њу - одједном страховита јака рафална ватра из пушака! Залеже се и одговара истом! 

Тада крећу снајпери да дејствују по нама... По позицијама одакле се дејствује закључује се да је група терориста велика и добро наоружана.

Креће се у покушај обухвата које се врши са одељењем Руса... Безуспешно. Терористи својим маневром то вешто ескивирају...

Види се да се има посла са опасном групом највероватније муџахедина, јер начин борбе је одударао од свих раније којих је било са шиптарима.

Дошло се у ситуацију да се не може напредовати нити они могу даље.

Размена ватре уз коришћење тромблона и бомби са обе стране... Са њихове је нарочито изражено дејство снајперима. Тако све до касних ноћних сати, рафали, експлозије...

У зору се стишало.

Наредног јутра, изморени, покушавамо да скупимо снагу за даље наступање и покушај да се терористи савладају.

Одједном у свега неколико минута терористи сатерани и гоњени са више страна крећу у насилан пробој преко нашег вода, са малим бројем људи и великим пространством које није било могуће покрити са нашим водом, тренутак одмора и измореност искористили су терористи и отворили страховито јаку рафалну ватру. Само неколико десетина секунди и било је фатално за наш вод.

Рањене момке овом приликом поздрављамо: потпоручник Вучић, Кнеле, Дули, Нино, Гиги, Урке, Веселин...

Смртно су страдали тог 17. маја 1999. наши добровољци: Петар Стапар-Чича, Милорадовић Борислав и Бајић Миливоје.

Слава им и велико ХВАЛА за све оне акције које смо заједно изводили и који су нас увек, колико је то могло, чували!