О овом човеку би се могло свашта написати, на нашем сајту већ има пар текстова где се спомиње, где води своје класиће као прави вођа - што и јесте био. Сада издвајамо само неке ствари о њему.

Драган је био припадник елитног 53. граничног батаљона. Обукао је униформу јуна 1998. године, а од августа па све до 16. јуна 1999. године, био је тамо где је било најтеже, на Кошарама. На самој граници са Албанијом- прича Југослав.

Њихов заједнички друг и саборац Драган Вучковић додаје да су њихову јединицу назвали „Громови”. Драганово шифровано име било је „Гром 1” 

На самом почетку рата мећусобно смо положили завет да нећемо пуцати на децу, цивиле, да нећемо красти... Да ћемо се и у рату понашати као прави православци, часно и поштено, у духу светосавља - каже Драган.

 

 

Када се рат завршио и држава заборавила на своје ратнике, баш као у приповетки Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити”, Драган Грубић је поново окупио своје „Громове” и основао хуманитарну удружење „Браниоци отаџбине”. Ова организација се на почетку искључиво бавила прикупљањем помоћи за рањене и породице погинулих војника. Груби је био председник управног одбора и момак који је сав терет преузео на себе, чак је подигао кредит у Карнексу (у коме је радио) како би остварио циљеве. Тадашња ситуација у земљи (хапшење генерала војске и полиције по налогу хашког трибунала) захтевала је да и ми борци дигнемо глас против срамних оптужница. „Браниоци Отаџбине” су тако организовали митинге подршке нашим генералима широм земље, Груби је успео да се појави на сваком окупљању, док су остали калкулисали са обавезама, посао, породица итд. У току мартовског погрома 2004. године имао је идеју да људе који су протествовали у Београду и осталим већим градовима Србије, поведе на Космет. У томе га је спречила влада Војислава Коштунице, био је ухапшен и провео је 3 дана у затвору. Цео свој живот после војске подредио је „Браниоцима Отаџбине”, док смо ми остали тражили послове, женили се, настављали да гурамо кроз живот, а он је све то запоставио у жељи да помогне рањеној браћи и породицама погинулих. Погинуо је на једном од задатака организације, убрзо након погрома 24.03.2004. кад је заједно са својим саборцима Дражић Иваном и Зорић Југославом био у Крушевцу на обележавању годишњице НАТО агресије. У повратку на ауто-путу, возило које се кретало супротним правцем ударило је у банкину. Југослав је зауставио ауто, а Груби први истрчао у помоћ возачу, међутим, док је прелазио ауто-пут на њега је налетело друго возило и усмртило га на лицу места. Сахрањен је на градском гробљу у Врбасу. Међу неколико хиљада рођака и пријатеља, Драгана Грубића је на вечни починак испратио готово комплетан ратни штаб Приштинског корпуса на челу са генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем. Дошли су генерали и пуковници да последњи пут поздраве свог Грома.

Син јединац, Драган Грубић је иза себе оставио мајку Милеву и оца Милована. Са осамнаест година је ушао у рат, у двадесетчетвртој је као војни ветеран стао у одбрану својих рањених и погинулих сабораца. У двадест шестој години је изгубио живот тако што је покушао да спасе туђи...

 

Издвајамо говор Грубијевог саборца:

,,Мајка Лело, часни Оци, господо официри, браћо и сестре помаже Бог. Вечерас смо ми војници са карауле ,,Кошаре’’ у граду који нам је свима у срцу, у родном граду Драгана Грубића, Грома I. По промишљу Божијем, Драган Грубић је рођен 13. јуна 1978. године у Врбасу. Суграђанин је био многима од Вас и надам се да ћете временом схватити кога сте имали у свом окружењу. Био је радник ,,Карнекса’’, живео је као и сви млади људи овога града. Што би се рекло просечан грађанин ове државе, али Драган Грубић је био нешто више, нешто што се мери само оним што је носио у себи. Био је велики хришћанин, хуманиста, родољуб, браниоц отаџбине, оснивач и председник Невладине организације ,,Браниоци отаџбине’’. Заједно смо то схватили на карули ,,Кошаре’’, онда када је живот значио мало у односу на опстанак свог народа, своје вере и своје културе, а Ви сте, као његови суграђани имали ту част да га гледате како одраста и стасава, нови српски Обилић.

Када су албански терористи и белосветски плаћеници напали српску земљу, дечачко срце је прерасло у срце јунака чији смо пример ми следили. Био је међу првима када се ишло у шуме, на рејон, први је био при оснивању одреда Громова, први је био за веру и Српство, када су се носила тела сабораца и ту је био на челу, носећи људе километрима, да би мајке имале шта да сахране. Све буде и прође, па и рат. Вратио се у родни Врбас, својој драгој мајци Лели у загрљај. Вратила се њена звезда, њена снага, смисао живота и постојања. Гледајући мајку Лелу, сада знамо одакле њему толика вера и храброст. Већ сам једном рекао да смо у рату сви ми били борци, то је чињеница, али Драганова величина је у његовој борби и у миру. Видевши своје саборце, инвалиде рата заборављене од свих, окупио је своју браћу по оружју и основао невладину организацију ,,Браниоци отаџбине’’. Борио се да својој рањеној браћи обезбеди лечење и помоћ, борио се за своје ратне команданте и за правду, јер је волео ову земљу више и од себе самог. У тој борби ми смо покушавали да га пратимо. Драган је учествовао у свакој акцији, а ми смо калкулисали са обавезама, са послом, женили се и стварали породице, Драган нажалост, није стигао то да уради. Из Врбаса смо и кренули у прву званичну акцију Организације у Манастир Острог, где смо добили благослов за даљи рад. Шта је идеал младог човека и Србина? Он је то видео у православљу. Хвала Богу имао је своју браћу уз себе. И служио је, први међу првима, као пример упорности и пожртвовања. Чинило се да је на више места одједном, као да је то лако и просто.

А јесте!

Србину и православцу, стићи на договор, средити где је потребно, помоћи где се може... Увек је налазио начин и средство. То га је и одвело, погинуо је на једном од задатака Организације 24. марта 2004. године, на годишњицу почетка агресије. Погинуо је онако како је и живео, помажући другом. Тихо, полако и споро, а опет брзо и сурово. На путу где је други ауто доживео несрећу видео је само помоћ ономе коме је потребна. Излетео је на ауто пут не марећи за себе, храбро спашава један живот, а губи свој. Ми који смо га знали, свесни смо колико је ту љубави и пожртвовања било потребно да би за свој кратак живот учинио толико добрих дела, дела која су га одвела у легенду. Сигуран сам да се сви ми који смо га знали често запитамо да ли би све било овако да је Драган жив?

Био је момак снажне воље и јаког духа, момак који је могао доста тога да промени. Ми смо војници топовско месо и не питамо се у одлуке политичара. Иако су исти ти политичари кроз историју знали својим потписима да пониште нашу борбу у рову, надам се да овог пута неће бити тако и да ће грађани и политичари града Врбаса препознати бол мајке Милеве и уважити труд и рад свих Драганових пријатеља, надам се да ће се овај град вечно сећати Драгана Грубића као храброг младог војника, хуманисте и да ће једна улица у Врбасу носити његово име. Велики људи умиру за Бога и уз Бога, а Драган Грубић је у Бога веровао. Њему у славу је и погинуо као жртва и као херој. Онима који живе и онима којих нема.”

 

 

Слава палој браћи!

 

За крст часни и слободу златну.