Војску сам служио од септембра 1998. у Лесковцу, до септембра 1999. у Крушевцу. Доласком на Космет, распоређен сам у саставу 125. моторизоване бригаде, Приштинског корпуса.

Рођен сам у војној породици, учен од малена војничкој части и љубави према отаџбини. Када је дошло време за регрутацију, због тешке болести као мали коју сам имао, нису ми дозволили да служим војску. Морао сам у Војну болницу на додатне прегледе на мој захтев, како би увидели дали могу или не служити војни рок. Од нас двадесетак који су дошли у Војну болницу, само сам ја дошао да добијем уверење да бих служио војску, остали да би се ње ослободили. Занимљиво...

Прошао сам прегледе, регрутацију, додатне прегледе. И по резултатима, могао сам да бирам у коју јединицу желим да будем. Нису ми дали 63. падобранску, Војну полицију, возач да будем због тачке ограничења, већ су ме питали како се сналазим са компјутерима? Ја сам тада имао Пентијум компјутер, те сам врло добро познавао рад на истом. Из свега неведоног уследио је одговор -

Онда супер, идеш у војне јединице.

Ја, збуњен – Шта је то?

То ћеш да видиш кад кренеш да служиш војни рок - рече ми старешина.

Завршила се средња школа. Сви јуре око уписа на факултете, док ја идем да се пријавим за војску. Моји се бунили и молили ме факс да упишем, што ја и урадим али замрзнем одмах годину. Наравно, разлог је био да се пријавим за војску. Требало је да кренем са служењем војног рока у Сомбору, али сам ипак некако завршио у Лесковцу. Обука је била корисна. Знали смо да нас спремају за Космет. Добар део је хтео да иде доле, али кад је дошло време за полазак, много си су извукли на разне начине (веза, болест итд). Мене су хтели да оставе за инструктора, али сам то одбио.

Пред полазак сам полазак на Космет, десила се једна од најдирљивијих сцена током мог војног рока. Ујутру када смо се постројили на писти, командир бригаде пуковник Ђапа, нам је одржао говор да будемо часни и поштени војници, а његови подређени нам онда командују – мирно, транспортну врећу узми, на лево круг, напред марш ка аутобусима...

Нас је било 870 војника у тој класи, ту је било 30-40 старијих војника. Од свих тих, нас између 670-680 ишло је у откоманду. Кренули смо уз химну моје класе, коју смо често певали – Мирис тамјана, од Аце Лукаса. Када командује напред марш, почиње скоро 700 војника без команде да пева – Мирис тамјана. Наши официри иду и плачу поред нас, јер сви знамо где идемо. У аутобусима нас чека Војна полиција, пар година од нас старији. Момци топ спремни, али им се у очима види да су много старији, да су много тога прошли, једноставно тада полако али сигурно схватамо где идемо. Морам признати да никоме није било пријатно у том моменту...

Стижемо у касарну у Приштини, где нас даље распоређују по бригадама широм Космета. Остајемо нас осморица из дивизиона, чекамо да нам доделе распоред. Долази наш поручник уз речи – момци за вас сам оставио најбоље. Ви као најбољи заслужујете најбоље. Добили смо Косовску Митровицу. Мислим се у себи - Да си ми рекао Тирана, мени би било свеједно. Како време одмиче, схватамо да где се налазимо, смрт се осећа у ваздуху. Али ми је ипак било драго, јер сам био близу куће. Нажалост, упркос близини, нисам ишао кући, не зато јер нисам добио одсуство, већ зато што кад се год мени падне да добијем викенд, буде забрана изласка из касарне... Судбина. Стижем у Косовску Митровицу. Смештају нас у дивизион ЛАРД-а АРЈ и ПВО 30мм командни вод у коме сам ја био и 20мм. Моји класићи из Лесковца били су измешани у ова два вода, док су мојих 8 класића из спаваоне смештени у командни вод, код поручника Предрага Станојковића. Дошао сам на Космет 16. децембра 1998.

Важно је да напоменем да смо још у октобру месецу били под узбуном, јер се очекивала тада НАТО агресија. Тада сам још имао борбена дежурства у ЦВОЈУ, одакле су се ПВО батерије наводиле. Ми извиђамо, осматрамо једном речју и прикупљамо податке са терена које шаљемо даље. У екипи смо: један радиофониста и двојица на планшети у возилу ЦВОЈА. Слушали смо радио ФАР са Лађеваца преко кога јединствене податке преносимо на планшети где се трагови авиона и авиони налазе изнад нас. Те вечери онај који ради на планшети, цртан с десна на лево и наопако. Да би онај са друге стране планшете могао да чита и преноси. После два сата цртања и писања трагова авиона, ја више нисам знао која ми је лева која десна рука. Изашао сам напоље да вршим малу нужду, али руке нисам осећао, да је друг морао шлиц да ми откопча. Толико је авиона на небу било да смо чекали тренутак када ће рат да крене, буквално!

На крају све се ипак стишало...

После два сата, сели мало да одморимо, онако уморни... чује се преко радио везе глас овог са Лађеваца, који панично виче – Нова, нова, нова! 

Даје координате, ја их записујем и схватам да се тај траг налази директно изнад нас. Радиофониста који чита са планшете, диже слушалицу да зове батерије ПВО на дејествовање. Гледамо се и чекамо да нас погоди ракета. Ја исцртавам траг, спуштам руку, радиофониста се хвата за радио, а веза са Лађеваца се дере - Грешка, грешка, грешка!

Ми пребледели у моменту, накострешени, погубљени... Брзо бришем шта нам је јавио. То је био први прави цим током војног рока... немаш где да се сакријеш, а знаш да си ти први на удару...

Моји командни вод добија на сваке две недеље стражу. Када не стражаримо, чистимо ђубре иза павиљона. На стражу смо ишли да би одморили од војног живота. На стражи једне ноћи у драгстору нам погину пар војника од детонације постављене бомбе. Тада смо имали дупла дежурства, по четири сата. Морам напоменути да је та зима била страшна. Било је врло често преко минус 20 степени. Десило ми се да у две смена на истом стражарском месту на мене пуцали. Једном приликом ме је спасио пас мешанац, који ме је буквално увукао у ров пре него да рафал буде испаљен у мене. Рафал је пукао по ободу рова, да сам стајао горе био бих покојни. То је стражарско место двојка или тројка, после места Водовод. Ту је била џамија. Мање више што су пуцали на мене, почеле су да нас обилазе верификационе мисије. После једног јаког снега, ров поред те кућице се напуни водом од отопљеног снега. Стојим на рову, леп топао дан, гледам около. Леђима сам био окренут џамији, када је у том тренутку изашао оџа и кренуо из све снаге да пева. Толико ме је трго, да сам се оклизнуо и упао у ров пун воде. Кад сам устао, репетирао сам пушку и псовао све живо, да је кроз 10 секудни збрисао. Следећи пут на стражи из стражарске кућице, приметим да оџа који излази на минарет и пева, да се иза њега појављује лик са фотоапаратом и слика касарну. Мање од 5 минута требало је Војној полицији да их спакује и одведе у непознатом правцу, након позива дежурног официра.

Након овог догађаја, почињу озбиљне припреме у касарни. Вадимо опрему, селимо магацине, идемо из касарне и преносимо муницију. Једног дана нама осморици преко наших руку је прешло 200 тона муниције. Не знам колико сандука, али кад смо сабрали и помножили, испало је толико. Нисмо знали где смо били, јер строго је било поверљиво. Цираде на камиону су биле спуштене, не интересује те ништа...

После тога идемо на терен. Сви полако али сигурно схватамо да креће рат. Пре почетка НАТО агресије, ми смо дислоцирани у објекат Свињаре, где су магацини. Тамо дочекујемо први удар на Приштину. Посматрали смо напад из стајаћих ровова. После тога дан или два, сви се распоређујемо на своје борбене положаје. Мој први борбени положај био је Бањска. Ту одлазим са својим одељењем ВОСТА, са још четворицом, мислим да су сви били резервисти. Ја као командир вода, са чином десетара који сам одбио да носим. На терену добијамо од уређаја РУП 12, који је могао да добаци само онолико колико те грло служи. То је била наша радио веза. После само једног дана нисмо могли да успоставимо везу, јер су сви рупови 12 били у квару, мени доносе РУП 9 са којим ја стартујем и завршавам рат. Са тог положаја није могло ништа посебно да се јавља, али се јављало. Била нам је шифра Мексико Б (шифра мог одељења). Из архиве колико сам сазнао, ми смо имали највише јављања од свих осталих одељења ВОСТА, а било је у нашем рејону три одељења ВОСТА (преко 2000 јављања смо имали). Искрено, не знам који је разлог за овакве резултате.

Следећи терен који добијамо, захтевао је дислокацију целог нашег дивизион ЛАРД-а према граници са Албанијом. Ми се базирамо у село Раставица, где остајемо до краја рата. Ту је поред нас стациониран и интервентни вод, јер део јединица ЛАРД-а које нису учествовале у акцијама, чинио је интервентни вод. Односно, војници који нису били на дежурству у ЦВОЈУ, Прагама, 20мм. Неких 20 до 30 војника и неколико резервиста је било у саставу интервентног вода.

Не задржавам се у селу Раставица дуго, већ одлазим на следећи терен. Била је то Морина, али не гранични прелаз, већ 1000 метара ваздушном линијом од њега. У некој школи смо били стационирани, одакле крећемо поново да јављамо. Радари су били онемогућени. Једино средство извиђања, осматрања, јављања кад се они погасе, били смо ми, одељења ВОСТА.

За време НАТО агресије, дали смо четири ваздушне опасности за целу земљу и небројено пута обавестили о пролетању ракета „Томахавк”, небројено мањих група авиона и других информација које су могле да се прикупе на терену. Десило се једном чак да је дошло до оружаног сукоба са ШТС-ом. Које су прошле кроз тај рејон и натрчале на наше стражаре. На локацији где смо ми били стационирани, били су стационирани још и добровољци и група пешадинаца из Пећи. Свако је радио свој посао на том терену.

Једне ноћи дошло до мањег оружаног сукоба, који се брзо завршио испаљивањем светелећих тромблона. Након тога, нас померају ближе граници, у село Пуношевац. Ту смо били десетак дана, да би кренули на простор испод Раша Бараке, крајем априла. Ту су били пешадинци, граничари и ми. По неким тадашњим причама, требале су 1. маја Кошаре да се минирају и да се одређени део дигне у ваздух. Разлог за то био је да се затвори пут, како се не би могао вршити пробој.

Међутим, 2. маја креће ваздушни удар у рејону где смо били. Прва касетна бомба пада на место одакле смо осматрали. Као командир одељења нисам излазио на смене, јер сам цео дан био уз моје људе. Слободно речено, мени је смена била целодневна. Али то јутро сам узео ја да изађем на терен, да осматрам како би мало војници одморили. Мени је смена почињала у 6 сати, али ја неким чудом одлучим да мало дуже останем у кревету.  У том селу је било доста паса, сви смо их хранили. Свако ко први излази на смену, храну од претходног дана износи и даје псима. То је и мене тог дана чекало. Уместо да устанем у 6 и одем на положај, ја останем у кревету до 6 и 15. Чујем авионе у том моменту. И прокоментаришем – Рано нешто почели да лете. Све се јаче чује звук, што значи да се спуштају. У року од 20 секунди пала је прва касетна бомба, једна од 3 или 4 које су тог дана пале.

Прва је директно пала на место где смо ми осматрали. Сви су устали, половина њих је изашла у гаћама, чизмама и шлемовима... Око нас су биле само стене и иза њих смо нашли заклон. Када је прошао напад, отишли смо на наш положај и затекли десетак паса како леже убијени од касетне бомбе...