Дана 24. марта 1999. уочи почетка НАТО агресије, скупила се борбена група 1./549. мтбр на Ландовици, брду изнад Белог Дрима недалеко од пута Призрен - Ђаковица и Призрен - Клина. Локација на којој смо се налазили, називали смо ,,весела”, а знају они који су ту дочекали НАТО агресију. Увече, нешто после 19 часова, из правца Албаније долином реке Дрим, изнад нас на Ландовици пролетеле су ракете ,,Томахавк”, јасно и видљиво. Знали смо да је почео рат, непосредно видевши то на небу.

Чекамо где ће да ударе...

Окупљамо се око транзистора и слушамо вести. Јављају - гађана Приштина, Куршумлија и Даниловград.

Међу нама најгласнији момци управо из ових места која су гађана. Забринути за своје, питају се шта ли је гађано, како ће преживети родитељи, браћа, сестре, другари и комшије... Не слутећи да је то безазлено у односу на оно што ће њих тек чекати кроз пар дана и месеци од тих истих ракета и свемогуће авијације.

О шиптарским терористима нико више од нас не мисли, ситан су они плен за нас. Али су плен, зато што смо се и окупили како би имали чистију ситуацију у којој би се борили са агресорима на граници, а да неутралишемо непријатеља иза леђа и по дубини Метохије.  Задатак – Неутралисати ШТС у ширем рејону села Рандубрава, Ретимље, Мамуша, Оптеруша...

Под отвореним небом нико жив не спава, у ишчекивању да кренемо у акцију. Тако дочекасмо зору...

Тада добијамо знак за покрет у акцију – правац Ретимље. Прелазимо пругу, где се строј развија кроз винограде. Одједном по нама дејствује снајпер...

Не можемо да се померимо, због константног дејства по нама. Покушавамо да ухватимо заклон иза обичних редних уских бетонских стубова који држе жицу винове лозе и сами свесни бесмислености ,,заклона”, али нам овај поступак колико толико психу умирује. После одређеног времена, успевамо да решимо снајперисте који су деловали по нама и настављамо пут даље...

На другој страни крећемо паралелно са групом која иде ка Ретимљу. Одмах на улазу наилазимо на отпор. Држе нас под ватром неки 10-так минута, али се ипак пробијамо и пролазимо до шумарка, где се одваја група која одлази бочно. Успевамо да их разбијамо и крећемо даље у наставак акције. Наилазимо на насеље из кога очекујемо јак отпор, међутим само спорадична пуцњава, ништа озбиљно. Тада смо уочили да се терористи ипак извлаче кроз винограде. Тада креће страховита паљба по њима. Додатно мотивисани кукавичким бомбардовањем наше земље, није се устручавало ићи даље у елиминацију непријатеља.

Кроз прозор једне куће шиптар је пуцао по нама, али се и крије иза штока прозора. Тада наступа краљица рата – ПРАГА, која га прецизном паљбом елиминише.

Након кратког предаха, добијамо наређење да кренемо даље. Крећемо се кроз неки поток и све тако до улаза у суседно село, у коме затичемо већ ископане и припремљене ровове од стране ШТС-а. Искрено, добро су нам дошли у датом тренутку.

Командир вода Петровић издаје ми наређење да одем до тенка и кажем командиру да са тенком запоседне улаз у село. Човек ме очигледно није разумео, па је ушао у село. Добијам по носу и поново ме враћа командир у село да га вратим на обод села. Срце ми је у петама било, али знајући да су ми браћа иза леђа, одлазим и трком се враћам да тенку поновим наређење. Након тога је линија успостављена у селу и чекају се даља наређења команде.

Ноћ.

Одмарамо, али на једно око пратимо стални прелет Томахавки. Ларва коментара између нас те вечери, држала је морал на висини!

Ујутру крећемо у Мамуши и Оптеруши кроз нека поља. Неко нам је бацио причу да се пазимо, јер је пут до тамо миниран. Крећемо се као мачке, чини ми се да лебдимо. Очи, отворене широм. Прелазимо маршуту и улазимо у село, али у том тренутку врло близу нас падају две минобацачке гранате. Брзо се извлачимо одатле до главног пута, где тада наилазим на команданта бригаде пуковника Делића. Од блата и пецкања у очима не препознајем човека, већ псујем на сав глас. Тада као и сада, човек пун разумевања питао је - У чему је проблем?!

Само сам кратко одговорио - Да проблема нема.

Наставили смо даље са чишћењем терена, где смо успешно извршили задатак и обезбедили сигурност наших јединица по дубини. Мала Круша била је једна од најјачих упоришта шиптарских терориста, очишћена је за три дана уз изузетно професионално ангажовање бригаде и ПЈП-а, који су изузетни момци и којима овим путем одајем велику почаст и захвалност.

Као што би рекла моја браћа - НЕМА НАЗАД, ИЗА ЈЕ СРБИЈА!!!