Миленко Божић је рођен 7. фебруара 1979. године у Лаћарку крај Сремске Митровице. Детињство Миленка није мазило. Рано је остао прво без баке а потом и без мајке коју је много волео. Затим му у породици умире и деда. Брат, отац и он остају да се баве земљорадњом и боре, како би преживели у недаћама услед ратних 90-тих година.

Миленко, колико толико да би помогао породици после завршене средње школе, одмах се запошљава у својој струци - месар.

Надимак је добио по свом идолу, швајцарском фудбалеру Кунцу. Фудбал је и сам волео више од свега и играо га је у Лаћарку.

 

Миленко доле, испред карауле Кошаре.

 

Док су се његови другари играли и излазили у град, Миленко је морао раније да одрасте. Радио је више сати, како би прехранио породицу, а самим тим уштедео за свој испраћај у војску. Као прави Србин, држао је до те традиције и гледао да испоштује све како доликује. За дан испраћаја у војску 1998. године био је испуњен и сретан, што је испраћај спремљен како је и желео и што одлази на дуго исчекивано одслужење војног рока.

 

 

Мурал у његовом Лаћарку, његови другови и брат се боре за споменик и истоимену улицу у којој је одрастао.

Војску је служио прво у Зајечару - род граничар. Након одрађене обуке, добија прекоманду у 53. гранични батаљон Приштинског корпсуса караула Кошаре. Од одласка у војску септембра 1998. године никада није долазио на одсуства.

Са другарима из Лаћарка , своје Дрвенке чуо се путем писама и увек је питао шта има у нашој „Дрвенци”. Поздрављао је све редом. У писмима које је слао другарима, никада се није жалио, нити показивао страх. Говорио је - Да је спреман као и његове колеге, да помогну држави, па макар и за њу свој живот дали. Погинуо је током извршења борбеног задатка, од стране шиптарских терориста, на Опљазу код Мусине куће на Васкрс 11. априла 1999. године. Са њим том приликом погинули су водник Иван Васојевић Јагуар, Дарко Бјелобрк, Предраг Богосављевић и мајор Листер.

 

 

 

 

Одликован је Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Отац Бошко губитка сина никада није могао да преболи и после неколико година умро је од туге. Миленков старији брат Анђелко, после очеве смрти остао је да се сам стара о домаћинству и да чува сећање на Миленка као и сви другари из Лаћарка.

 

 

 

Успомену на Миленка, сем вас читаоца, чуваће његови другови као и његов брат.

Нека му је вечна слава.