СЕПТЕМБАРСКА КЛАСА 92 / 93 ЂАКОВИЦА
52. гранични батаљон
На одлсужење војног рока у Ђаковицу стигао сам 19. септембра 1992. године аутобусом из Приштине. Када сам стигао било је вече, први сусрет са Ђаковицом не баш пријатан. Град пуст, ружан, прљав, калдрму газимо свуда око нас је смрад, невољно одлазимо у касарну. Док стојимо на пријемници и чекамо улазак у касарну поглед нам иде према џамији која је изнад касарне, и која ће наредних 52 дана док траје обука постати наша свакодневница, јер свако јутро и свако вече слушали смо молитве које је преко разгласа интерпретирао албанско свештено лице или како они кажу хоџа.
Заклетву Отаџбини дали смо 10. октобра 1992. године и тај дан је био један од упечатљивијих јер смо били на прослави у Дому Војске у Ђаковици,а свирали су музичари из Врања трубачи, иначе резервисти који су недуго после нас дошли у Ђаковицу. Било је прелепо у једном тренутку осећао сам се као у Врању.
Ја сам био 4. вод 1. чете. Командир вода био је Сашо Алексовски касније Слободан Ковачевић звани Комарац, командир чете Албанац капетан Азем Млаљај иначе људина од човека, а командант Граничног батаљона био је мајор Слоан Станишић. После завршетка обуке распоређен сам на караулу Кошаре заједно са 16 војника.
Сам одлазак на Кошаре је нешто што нећу избрисати из главе док сам жив. Покупили смо опрему у шаторска крила ушли у камионе и кренули. Код села Батуша скренули смо са асфалтног пута и прешли на земљани, труцкали смо се лагано и осећали да се пењемо уз планину. Био је кишни дан, она шума око нас није остављала баш пријатан утисак. Кад смо стигли на Кошаре сачекао нас је водник Дарио Кожуловић и остала војска која није била распоређена на дужности наравно и кућица са леве стране у којој је био пас Макс који је својим лавежом поздравио нова лица на караули. Шта да кажем ми дечаци од 19 година једноставно смо били погубљени размишљали смо шта смо Богу згрешили да дођемо чак овде у ову шуму на граници. Пошто није било времена за чуђење кренули смо у караулу где смо били распоређени по спаваонама. Ја сам био у спаваони број 5 у којој је било хладно као лед преко зиме, џомбе су биле у спаваони број 4 изнад котларнице.
У том тренутку на караули је било само 13 војника и то:
- Тодоровић Дејан Будва, децембар 91 / 92,
- Пејковић Славиша Лесковац, децембар 91 / 92,
- Матовић Владан Краљево, јануар 92 / 93,
- Брашњевић Војкан Чачак, јануар 92 / 93,
- Асановић Стојан Врање, јануар 92 /93,
- Јовановић Света Ж. Поток, фебруар 92 / 93,
- Сламарски Ненад Вршац, фебруар 92 / 93,
- Станковић Млађан Књажевац, фебруар 92 / 93,
- Тутуновић Драгиша Чачак, фебруар 92 / 93
- Маринковић Станоја Панчево, фебруар 92 / 93,
- Радовић Перо Херцег Нови, март 92 / 93,
- Османи Ислам Драгаш, јул 92 / 93,
- Ђурасиновић Синиша Апатин, јул 92 / 93
Наведених 13 војника су заиста били максимално оптерећени дужностима на караули и њих 13 морало је да стигне све да обави, давали су стражу, пожарство, дежурство, били у патроли на осматрцници, радили послове кувара, керовође, коњушари, ложачи у котларници, ама баш све. Наш долазак на караулу значио је за њих велико растерећење јер после дужег времена како они кажу на караули је стигло толико много војске. Септембарска класа је увек најбројнија па је такав случај био и овде, а на караулу су стигли следећи војници септембарске класе:
- Плавшин Душан Нови Сад,
- Вукобрат Борис Београд,
- Шебековић Веско Нови Пазар,
- Крстовић Радослав Куршумлија,
- Миливојевић Далибор Ниш,
- Станковић Винко Сомбор,
- Вуковић Бобан Панчево,
- Бенде Атила Хоргош,
- Лучић Александар Прокупље,
- Крајновић Урош Београд,
- Бојков Слађан Босилеград,
- Карбунар Сава Црепаја Панчево,
- Тоскић Саша Бела Паланка,
- Филиповић Дејан Пирот,
- Терек Карољ Фекетић,
- Младеновић Ивица Врање,
- Бунда Фарук Херцег Нови
Водник на овој караули био је Хрват Дарио Кожуловић за чијег брата се причало да је приступио Хрватској војсци те је и сам водник био на ледини и чекао премештај са каруале. Убрзо после њега на караулу је стигао водник Кршић Рајко о коме би могао роман да се напише.
На Кошарама сам боравио од 12.11.1992. до 08.04.1993. године када сам премештен на Морину. Разлог премештај је био мој одлазак кући у тренутку кад је поручник Петровић био на одсуству кући. Наиме мој класић и друг из Врања Саша Станисављевић који је био курир у команди у Ђаковици требао је да носи неку пошту за Врање, а онда се он одлучио да уступи мени тај одлазак и ја сам отишо за Врање на неколико дана. Када се Петровић вратио са одсуства одмах је приметио да мене нема на караули, а када су му рекли где сам - могао сам да претпоставим шта ме очекује. Чим сам се вратио из Врања чекало ме је топла добродошлица. Петровић ми је саопштио да се пакујем и да ме премешта на Морину. Веома тешко сам то поднео, волео сам друштво и караулу на којој сам био сад све морам из почетка.
На Морини сам сваког дана патио за друштвом са Кошара за карулом, за Максом, Листером, коњем Звезданом, за оним феноменалним рејоном - а посебно за врховима Ђеравице, тако да нисам хтео да се уопште прилагодим на живот на Морини. Био сам тврдоглав, непослушан и резултат тога био је одлазак у притвор први пут на 7 дана други пут на 15 дана. Међутим без обзира на све то у мени се рађала идеја да морам видети Кошаре макар још једном. Петровић то као да је осећао па је највероватније рекао воднику да ме шаље на рејон према караули Митар Војиновић, а не према Кошарама.
Међутим оно што је суђено морало се догодити, негде крајем августа те давне 1992. године био сам у патроли према граничном камену Ц-4 тј. према споју са Кошарама и тада су се догодили моји најлепши, најемотивнији - али и најтужнији тренуци мог војног рока. Био сам вођа патроле и одлучио сам да идем до краја рејона тј до самог споја са Кошарама. На скривеном каналу на мотороли договорио сам са патролом са Кошара да и она дође до граничног камена како би се видели. Они су дошли први пошто је то био лакши терен за њих ишли су по граничној линији, равном терену - а ми смо се пели према Ц-4, јер је Морина била на много мањој надморској висини за разлику од Кошара. Како смо ми наилазили тако сам ја препознавао своје класиће са Кошара, што смо се више приближавали срце је почело јаче да удара, а када смо дошли сасвим близу било је то што сам толико желео - да опет будем са својим класићима. Желео сам прво да се изљубим са њима међутим у том тренутку препознао ме је службени пас са Кошара Макс и кренуо ка мени, а ја нисам могао сузе да зауставим, јер сам волео тог пса некако много више од Листера. Без обзира што је био старији од Листера некако је био умиљатији, некако је било лепше имати њега поред себе него Листера који је био веома млад, јак непослушан и никада ниси превише смео да се уздаш у њега јер је знао да се отргне контроли оде са поводца и настави сам да патролира по шуми. Колико пута је кервођа јурио за њим из страха да га не изгуби јер тада је било боље да било шта друго изгубиш, упропастиш и слично него - изгубиш или угрозиш живот службеног пса.
Након проведних неколико тренутака поздравио сам патролу са Кошара и изложио им свој план да желим да дођем на караулу Кошаре по сваку цену. Знали су и они и ја да је то најстрожије забрањено, али ипак пристали су да ми испуне жељу јер су знали колико ми она значи. Момци из моје патроле такође нису правили питање јер сам им ја на Морини толико причао о Кошарама тако да су верујем и они имали жељу да виде ту караулу.
И кренули смо према караули Кошаре, било је лепо време, чинило ми се као цео живот да сам ту провео и да познајем сваки камен, сваки грм, пролазак кроз већ легендарну Маја Главу па онда на местима где смо ишли у заседе, желео сам да тај дан траје читаву вечност, тако да нисам ни приметио када смо стигли на неколико стотина метара близу Кошара. А онда онај силазак низ пут према Кошарама и слика... Када сам угледао Кошаре са горње стране која се не заборавља. Караула к'о лутка моји септембарци безбрижни седе испред карауле уживају у лепом времену и броје још двадесетак дана до скидања...
Улазак у караулу и сусрет са Урошем, Вуком, Тереком, Бенде Атилом, Декијем Филиповићем, Тоскићем, Бојковим, куварима Пером и Бундом, затим са легендом Савом Карбунаром, са Дачом Миливојевићем, Веском Шебековићем, наравно одлазак до кућице да поздравим Листера и неизбежног коња Звездана који нам је зими када су путеви били непроходни до Кошара износио пакете са храном што су нам слали родитељи.
Ушао сам у караулу отишао до своје бивше спаваоне, затим и сусрет са водником Кршић Рајком који је учинио да овај одлазак памтим за сва времена. Рајко је позвао кувара Фарука Бунду и рекао му да спреми најбољу могућу вечеру за момке са Морине, а онда позвао мене и Вуковић Бобана у своју канцеларију и ја сам претпоставио шта ће бити. Отворио је свој орман извадио флашу ракије, спремио три чашице и рекао ми „Врањанац можда није добра као она што је слао твој отац, али ово је посебна прилика, позвао сам и Вука јер знам да сте волели заједно да се опуштате у тренуцима одмора уз добру капљицу.” Био је добар човек прави отац није дозволио да попијемо од једне више јер се бринуо... „Ивице Морина је далеко треба да се вратите тамо живи и здрави”... Можда то тада нисам схватио како треба, али сада из овог угла гледано - потпуно је јасно колико је његов потез био велики.
Изашли смо из његове канцеларије и отишли у мензу, сели за сто, окупила се војска, а онда одједанпут створио се кувар Фарук Бунда са хармоником на раменима, а Рајко му рече „хајде јуначе ти знаш Врањанац воли!“ И када су кренули тактови најпознатије врањанске песме „волела ме једна Врањанка – лепа Јелена“, ја сам био сломљен плакао сам као киша, као мало дете нисам могао да се зауставим. Фарук је погађао у срце, моји момци са Морине су ме гледали нису могли да верују да је на једном месту било толико емоција.
Када је дошло време да кренемо назад ка Морини чекало нас је изненађење, испред карауле чекала торба пуна нарезака, гулаша и паштета коју је по наређењу водника Кршића напунио кувар Бунда, као поклон водника Кршића граничарима са Морине. И онда опет поздрави, растанак испред улаза карауле, сузе емоције, али морало се назад. На путу ка капији поглед ми је отишао у десну страну на бокс нашег легендарног пса Макса, срели су нам се погледи и опет нисам могао да издржим да не одем да га видим испоставиће се последњи пут у животу. Пришао сам помиловао га, он ме је тужно гледао, знао сам да је стар и да неће још дуго службовати на караули, али то је живот службених паса, њихова судбина на крају је тужна јер кад постану немоћни и не буду више могли у патролу, њих не убијају као што неки кажу, одводе их доле у касарну у Ђаковицу, где живе од отпадне хране из мензе и ту броје своје последње дане.
Када смо прошли капију и почели да се пењемо уз брдо, окренуо сам се и још једном испоставиће се такође последњи пут...
Погледао сам ту дивну прелепу караулу која ће касније ући у анале светског ратовања као симбол отпора једне мале земље чији голобради војници нису дозволили да их сломи један велики и моћни НАТО пакт.
На путу према Морини само сам размишљао шта ће ми рећи водник кад се вратимо на Морину јер смо пробили време предвиђено за трајање обиласка рејона, а нисмо јавили да идемо на Кошаре. Још већа брига је била шта ће ми рећи капетан Петровић јер сам прекршио овлашћена, а трећи одлазак у притвор значио би дебело продужење војног рока. Међутим морам рећи били су јако коректни, ваљда су схватили моју велику жељу за још једним виђењем карауле Кошаре, а како ми је било још мало остало до краја војног рока нису ми чак упутили ни прекор још су нам одали признање што смо читавих 15 км теглили торбу на леђима са конзервама које је послао водник Рајко Кршић.
Тако је изгледало моје последње виђење са караулом Кошаре, тако су изгледали моји најтежи и најлепши тренуци за време служења војног рока у Ђаковици на караулама Кошаре и Морина. Било је сигурно још пуно догађаја - али овај је некако најупечатљивији, надам се да ће се што више људи прикључити и испричати своје приче. Требамо што јаче и што више помињати Кошаре јер момци који су свој живот дали 1998-1999. године за одбрану свете српске земље то заслужују. Заслужују да по једна улица у сваком граду носи њихово име, јер су они својом крвљу исписали странице историје херојског отпора српског народа према светским силама, које и дан данас воде харангу против српског народа.
Ивица Младеновић
Врање
52. гранични батаљон Ђаковица
Divan tekst napisan sa puno emocija.Ivice dao si deo svog zivota za Kosovo budi ponosan.