Добро је угрејало. Врело је и у мајици, а не у униформи и панциру. Припадници свих родова полиције у приправном стању.
Терористи, увежбани од најбољих инструктора западних земаља, свакодневно нападају. Истурени пунктови, колоне возила на отвореним путевима и сеоске станице милиције, најчешће су мета терориста. Упркос доброј обуци, на терену лоше пролазе у сукобима са снагама МУП-а Србије.
Међутим, тог лета 1998. године, терористи прерастају у огромну одметиничку војску. Све путеви ван градова постају несигурни нико без велике нужде нигде не креће. Чак се терористичке патроле појављују на обалама града. Централно Косово (Дреница) и југозападни - Дечански срез) па до албанске границе, дигао се на оружје.
Дреница је заборавила кад су Срби у њој живели. Иако су 70% Дреничких шиптара поарнаућени Срби, већи су фанатици од правих шиптара (пребези мрзе своју прошлост, а преко прошлости и сведоке).
Од Пећи до и око Дечана остало је петнаестак српских села (насељених претежно Црногорцима) већином сведена на три-четири, највише 15 кућа.
За разлику од шиптарских и села Срба староседелаца, прављених са груписаним кућама и имањима која су се простирала око таквих насеобина, колонистичка села су другачије изгледала.
Куће су удаљене једна од друге и по десет минута хода. Свако их је правио на свом имању, без одређеног реда. Око куће градили су: шталу, свињац, кокошарник, кош за жито, сушару, бунар. Испред куће, велико двориште са бором, јелом, или креветом лозе, никад све то заједно. Код свињца мурва или јабука (звали су је за прасад) од оних врста које данас нико препознао не би (зуква или ђулабија).
Око дворишта у непосредној близини налазили су се воћњаци. Шљивик не мање од дрвадесетак-тридесетак стабала, макар један или пет ораха, трешњи. Крушака мање, шевтелија, касније кајсија. Најчешће иза куће садило се оно поврће које је било неопходно за дневне потребе.
Даљи делови поседа засађивани су у већим количинама житарица и поврћем. Макар једна ливада остављала се за кошење. Не мали број имања имао је своју шуму, најчешће церову. Величина поседа кретала се између два и тридесет хектара. Тако разуђену насеобину тешко је било обезбеђивати или бранити.
Сва српска села (насељена већином Црногорцима) од Пећи до Дечана (са околином) остала су пуста. Прве избеглице са косовске земље, дођоше у Пећ и Дечане. Пред кућом, без куће, у држави без државе.
Нико не зна колика је снага терориста. Наравно ни надлежни органи за то задужени. Сматра се да су по „дубини” територије. Ближи напади се приписују истуреним патролама. Уз непоузадане информације, милиција и специјалне јединице иду грлом у јагоде. Неколико већих српских села не смеју да нападну, тако да она још увиек опстају.
На самом излазу из Пећи, лиево од пута за Ђаковицу, налази се насеље Бреженик. У његовом наставку два-три километра десно од пута за Приштину, село истог имена. Скоро у истој равни, али мало јужније је село Лођа. Ту је расла најбоља пећка паприка, али и велики број сепаратистичких инетелектуалаца.
Два километра од града (у правцу ова два села) је раскрсница, са које идући право, стижете у Лођу, а скрећући лиево идете кроз село Бреженик. Настављајући овим путем излазите на српска села: Орашје, Гораждевац, Враговац, Бабиће, Добри До... Највеће је Гораждевац – око 2000 становника. Између ових су огромна шиптарска села. Упркос свему, она опстају.
Крајем јуна и почетком јула, становници села Бреженик, пријављују да их заустављају и претресају терористичке патроле, састављене од једног Шиптара из Лође, остали су са стране.
Једна патролне кола милиције изрешетана су из заседе са обода села Лође. Посада бежи из уништеног возила, до првог пункта милиције, удаљеног 400 – 500 метара.
Информације се примају с неверицом. Грађани су узнемирени, јер су ова два села скоро спојена са градом. Рођаци и пријатељи убеђују становнике Бреженика да се повуку у Пећ. Док се не обезбеди сигуран живот. Један број напушта село, други део остаје у својим кућама.
У таквој конфузној ситуацији, 6. јула 1998. стиже телефонски позив из куће Вујошевића. Комшије Шиптари, из Лође, дошли су да им одузму оружје.

"МУЊЕ" НАЛЕТЕЛЕ НА ВАТРУ ТЕРОРИСТА

Дежурни састав пећке специјалне јединице-одред „Муња” (око 30 људи) креће према Бреженику. Како су и навикли, не знају чему иду у сусрет.
Подне је, сунце упекло, жуљају панцири, бомбе, пушке. Кућа Вујошевића је прва, одмах после раскрснице, са лиеве стране пута, за доња, већ поменута, села.
Како се „Муње” примичу, наилазе на терористичку патролу. Терористи у засеченој "лади- ниви" са монтираним „ДШКМ”, митраљезом страшне ватрене моћи. Погоди ли руку откида је, главу - макар половину разнесе. Шиптарски терористи су изненађени, али ипак отварају ватру.
„Муње”, предвођене капетаном Срђом Перовићем, прекаљени борци, већ су у борбеном покрету. Уз пуцњаву иду право на њих. Окршај се завршава прие него је и почео. Тројица терориста су ликвидирана за непун минут.
Срђа наређује да се митраљез демонтира. У међувремену стиже и командир јавне безбедности Кашељевић са, на брзину, скупљеним појачањем.
Код Вујошевића се договарају да пођу до задње куће у селу и извуку преостале становнике, остављајући двојицу припадника „Муње”.
Сви путеви око Пећи, омеђени су неком врстом живе ограде. Најчешће багремом, орахом, леском или врбом. Овај Бреженичким багремом. Понегде су гране правиле праве зелене тунеле, састављајући се крошњама изнад пута.
Већ смо напоменули да овај пут иде целом дужином Бреженика и излази на пут за Гораждевац и остала српска села. Ова комбинована екипа милиције има намеру да се од задње куће истим правцем врати у Пећ. Зато свуда остављају три-четири човека, који би у случају напада штитили одступницу.
Нема их довољно (око 60 људи), али сматрају да нема ни већих терористичких снага, па ће акција спасавања становништва бити успешна. Шиптари повремено припуцају, из дубине међа и зеленила. Милиција одговара, али озбиљнијих окршаја нема. Стигоше тако до куће Мила Радевића.
Драган Кешељевић седи у кући са Милом, пију домаћу ракију, чекајући да се прикупи остатак сељана. Драган убеђује Мила да је исељење привремено, док се не разбију терористи и обезбеди „нормалан живот”.
Испред куће - Срђа Перовић, Мирко Радуновић, Цуле Брновић, некако одсутни, свако` са самим собом.
Цуле је командир сеоске станице милиције у Клинчини, случајно се нашао у овој екипи. Био је у станици МУП-а Пећ и добровољно кренуо, када је Кешељевић прикупљао све расположиве снаге за спасавање Бреженичана. Мирко Радуновић је добровољац, учествује у свим окршајима око Пећи. Каже: свети оца, који је погинуо на имању код Дечана, од руке терориста Рамуша Харадинаја.
Срђа Перовић, командир „Муња”, је посебна прича. Најшколованији је официр МУП-а Пећ. Велики Србин и још већи верник. Висок око метар и осамдесет, дежмекастог изгледа, али чврст, онако коцкаст и кошчат, широког лица са јаким виличним костима, мале симпатичне браде и малог носа, на којем су наочари, које му одају више изглед интелектуалца, а мање ратника. Ту би се човек преварио, по свему досад учињеном, он је отелотворење хајдучких предака из Васојевића.
Иначе, у приватном животу је скроман и ненаметљив. Без већих материјалних прохтева. Од богаства поседује родну кућу, бицикло и велику љубав према православљу. Чест је посетилац цркве, нарочито Пећке Патријаршије.
Пушка и рат су му наметнути. Искрено веровање у Бога долазило је из дубине душе. Тешко су му падали збегови из Српских Крајина, ови метохијски су га буквално раздирали.
Цуле стоји испред куће, ослушкујући повремено размену ватре, али и заокупљен необичним призором два своја саборца.
Мирко је по природи дрзак, прави динарац, висок скоро сто деведесет, тамнопут, маркантних и провокативних црта лиц, очима из којих вазда нешто сева. Човјек који се никоме на помера ни у борби ни у приватном животу.
Наслонио се на кош од жита, држи аутоматску пушку као играчку, погледа упртог у небо. Лице и очи му исијавају неку дечачку доброту. Претворио се у петогодишњака, и види:
С неба иде ка њему отац. Гази оним гипким, сигурним брђанским кораком, као по густој метохијској трави. Како се примиче, Мирко је све мањи. Жудња да осети ону тврду и милу жуљевиту руку у својој коси постаје неиздржива.

ДРАМА У КУЋИ ВУЈОШЕВИЋА

У неверици, Цуле погледа према Срђи. Он иде између шљива и плаче безгласно. Обојица су на неких 10 – 15 метара лиево и десно од њега. Не примећујући ништа сем својих мисли. Срђи се сливају сузе низ образ, тутњи му у глави: Ово је крај, ово је пропаст, је ли могуће, селим Метохију!?
Чини му се да је у чељустима неке накарадне животиње, са народом који покушава да се ишчупа, пре него се чељусти затворе.
Пробуди га из посматрачке забезекнутости, Мило Рајковић, резервиста у овом тиму.
- Цуле, погледај онамо, претрчавају арнаути! Излећу као из штенаре, онамо – показујући лево на неких 300-400 метара, између наставка пута за Гораждевац и Шиптарских кућа у Бреженику. – Као да нас хватају у потковицу. Могли би код потока, испод пута, десно, да пођемо са ПКТ-ом (митраљез домаће производње) и сасечемо их!
- Седи, Мило, с миром. Идемо да изведемо овај народ с анђелима, не знамо ни колико их је, нити са чиме располажу. Да спасимо ове цивиле, па после ком` обојци ком` опанци – закључи Брновић.
У међувремену, скупио се остатак села, сврсташе се у колону и кренуше. У првим колима је Драган Кешељевић са четворочланом посадом. Негде на средини села је трафостаница и раскрсница, иза које се налази неколико шиптарских кућа.
Кад су наишли на неких тридесетак метара од трафостанице, скривен иза ње, шиптарски терориста излази на пут, са ручним бацачем, мирно нишани и испаљује пројектил. Све је одрадио професионално, а погодак се граничи са невероватним. Погађа једно слабо место на колима, мали размак између челичних штитника. Граната пролази између возача и командира експлодирајући у возилу. Гину: Мирко Радуновић и Дејан Прелевић. Лакше и теже су рањени: Драган Кешељевић, Жељко Новићевић, Горан Новаковић.
Настаје пакао, општи хаос. Иза међа према Лођи, пространа поља пшенице, већ су прерасла људску висину. Огромна одметничка војска креће у фронтални напад. Од детонација и пуцњаве један део полицајаца је остао без оружја. Неколицина у опасности да живи падну у руке терористима, панично беже. Други део се консолидује, хвата заклоне и узвраћа ватру.
Рањен је Срђа Перовић, пале су му наочари. Тетура се у погрешном смеру, иде право на одметнике. Саборци га дозивају, не чује их, далеко је. Нажалост чују Шиптари, који на чистом српском довикују: Овамо, Срђа, овамо!
Шиптари су обучени у униформе наше милиције. Перовић ошамућен и полу слеп иде на њих. Онај што га по имену зове, његов је класић са академије, капетан Шабан Шаља.
Срђанови саборци пуцају и дозивају, узалуд. Виде неколицину одметника како скачу као хијене на Срђу и обарају га на земљу. Не види се више, прогута га зеленило његове Метохије. Чује се само како псује:
- Пуцајте рђе, ви сте говна, пуцајте пичке, нисте борци, само сте у чопору јаки....
Зна Срђа да заробљени српски борац не умире од метка. Зна да ће га черечити као животињу. Зато их вређа, да га убију што пре.
Саборци гледају, вриште и пуцају, немоћни да га избаве. Мило Рајковић устаје пуцајући, погађа га „ДШКМ”, разнесе му пола главе, жив на земљу не паде.
Пуцњава се наставља, разбијена шака милиционера до касних поподневних часова не одступа.