Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић.

 

 

Послужилац лансирне рампе, водич службених паса, војник Владимир Милић:

 

 

 

 Бомбардовање положаја „Пејин брег”

Након изласка последњег возила кроз капију, на положају је остало нас осам. Око 20 часова дежурни из касарне Јаково нам је јавио да се склонимо у армиранобетонски заклон јер се очекује бомбардовање. Однели смо тамо сву опрему, али смо се вратили у стражару, где смо вечерали и скували кафу. Нико од нас није веровао да ће бомбардовање почети. Мислили смо, хајде још мало да сачекамо, вечерамо, попијемо кафу па ћемо у склониште.

 Пијемо кафу, гледамо чак и неки филм. Излазим на тренутак ван објекта. Прилазим једном од резервних војника, а он ми каже: „Владо, чујеш ли како негде добро ‘бије’, мора да је нека свадба”. Кажем му: „Ма каква свадба средом”. У тренутку обојица постајемо свесни шта се дешава. Брзо улазимо у објекат. Одјекнула је јака експлозија. Ваздушни талас ме баца кроз врата од трпезарије. Сви смо одједном на поду. Кад смо се мало прибрали, излетели смо напоље.

По главама нам пада земља и грање, а нико нема шлем. Секунде трају дуго. Мрак је, створила се непровидна прашина и у једном тренутку немамо оријентацију у ком правцу је склониште. Двојица војника резервног састава, која су изашла с друге стране објекта, покушавају да се попну на високу капију и прескоче је како би се удаљили са положаја. Међутим, не могу да је прескоче. Детонација је однела кључ који је увек висио на тачно одређеном месту у објекту, па немају чиме да је откључају. Враћају се у објекат и кроз други излаз долазе до нас. Сви лежимо у ниској трави са носем забоденим у земљу, док по нама и даље падају прашина и ситни комади нечега. Схватамо да је гађано место где су се налазиле антене станице за вођење ракета.

Кад се мало разбистрило, погледали смо према склоништу које се једва назирало. Сад знамо у ком је правцу. Договарамо се међусобно како да што пре дотрчимо до њега јер не знамо кад ће поново да удари. Крећемо по двојица у размацима и тако улећемо унутра. Затварамо велика метална врата. Стављамо шлем на главу, а ја се након тога од њега више не одвајам. У том тренутку се чује шиштање пројектила који долазе и погађају најпре једно, а онда и друго складиште. Почињу детонације са неправилним размацима од ракета које су биле у њима. Њих скоро стотину. У нашем склоништу се осећа појачан притисак ваздуха. Детонације трају око 40 минута.

Сви смо били уплашени, посебно војници резервног састава, а тек сада схватам и зашто. Били су старији и свеснији могућих последица. Да се то сада дешава мени, много више бих се плашио него онда.

Експлозије престају, али ми смо и даље унутра. Нико не излази напоље. Не знамо шта се дешава. Да ли гори или не, да ли су дошли падобранци, специјалци или неки други непријатељски војници. Једноставно не знамо. Велика метална врата су добро затворена, а једна сијалица светли све време.

 

 

 

 

Негде око поноћи неко је залупао на врата. У дилеми смо како да поступимо. Узимамо две пушке, репетирамо их, а један од нас полако окреће метални круг којим се одбрављују врата. Споразумевајући се гласом, схватамо да су напољу наши. Дошли су потпуковник Дани, мајор Роксандић, капетан I класе Муминовић и водник I класе Тиосављевић.

Излазимо напоље. Много је дима. Још се види ватра из правца складишта ракета. Потпуковник Дани одређује водника Мирослава Денчева и мене да останемо на положају, док се други укрцавају у аутобус и одлазе. Негодујем, али не одбијам наређење. Враћамо се у склониште и из њега не излазимо до сутра.

Сутрадан покушавам да позовем моје у Чачку. Некако успевам да повежем један телефонски апарат који је „преживео”. Телефонске везе не раде. Не могу никог у Чачку да добијем. Успевам да добијем неке рођаке на Косову. Саопштавам кратко да сам добро и молим их да јаве мојима.

Следеће вечери нисмо спавали на положају. Узели смо вреће за спавање, кутију са муницијом за аутоматску пушку и удаљили се око 200 метара од положаја, у њиву поред улазне рампе на самом скретању ка положају са пута Јаково – Бољевци. Само да не будемо унутар ограде која ограђује положај. Ту смо преспавали две ноћи. Након тога придружили смо се осталима у Шимановцима.

После тога за мене је све било другачије. Кад бисмо успели у некој школи или објекту да легнемо да се одморимо и кад би сви остали због узбуне изашли да потраже заклон, ја сам се осећао толико безбедним да нисам мрдао одатле. У Ашањи кад је пала она велика бомба и направила кратер у који је кућа могла да стане, ја сам испао из кревета, али и то је било мање страшно од онога што сам доживео прву ноћ.