Међу херојима бесмртне војске која је положила животе на светом Космету, током злочиначке агресије НАТО 1999. године, је име Ранка Вуковића, из Мојковца у Црној Гори. Ранко, идући стопама својих предака, полази на одслужење војног рока у Подгорицу, у касарну Маслине. Када се коб рата надвио над нашом земљом, Ранко бива прекомандован у Ниш, а након тога на Косoво и Метохију, као припаданик елитне јединице Војске Југославије, сада већ славом овенчанога 52. батаљона Војне полиције Приштинског корпуса.

Пре одласка за Приштину, једним позивом, безбрижног гласа, обавестио је свога оца да иде на Космет, не слутећи каква га судбина чека. Са својим саборцима из легендарног 52. бВП, Ранко учествује у свим операцијама и борбама широм Косова и Метохије, пркосећи смрти и агресорима, са својим дечачким осмехом и срцем званим храброст.

 

 

 

 

О Ранку прича и његов саборац:

Шта да кажем за Ранка... Били смо класићи, класа јун 98. С тим, да сам ја био у 1. а он у 3. воду ОТ-чете специјалне намене 52. бВП. Иако ситније грађе, био је физички спреман, увек је сам вежбао у слободно време склекове. Био је храбар и добар дечко. Током 1998. године, држали смо пут Приштина - Штимље - Дуље - Сува река - Призрен - Ђаковица - Пећ. Тај пут је некоме била велика мука проћи једном, а ми смо сваки дан. Учестовао у скоро свим акцијама, које смо имали готово сваког дана. Задаци су били чишћење терориста, почев од Косовске Митровице, преко Подујева, Девет Југовића, Ђенерал Јанковића, Дечана и Кошара.

Морате схватити да су војници на редовном одслужењу војног рока из чета оклопних транспортера, специјалне намене 52. батаљона Војне полиције једини од редовних војника ПрК радила са професионалним војним и полицијским јединицама.

Пре рата, радили смо све најсложеније акције на простору КиМ. Били смо чета са највећим губицима у ПрК 1999. године (Имали смо 16 погинулих. Оно што морам напоменути, да су у ОТ-чети све само наши класићи погинули), где смо већина чланова чете у више наврата избегли сигурну смрт, па тако и Ранко. На дан, када је погинуо, Ранко није требао бити у пинцу, али, нажалост, судбина је тако хтела.

 

Један од последњих оброка, пар дана пре погибије...
На слици припадници ОТ чете специјалне намене 52. батаљона Војне полиције Приштинског корпуса. Слику је сачинио покојни Ранко Вуковић, а на њој и момци који ће са њим страдати у пинцу 31. маја 1999. код села Коморане - водник Николић Борис, војници Ђорђевић Малиша, Игор Павловић, Јован Лазић и Никола Перишић возач. Двојица момака први са лева и десне су живи и нису се налазили у пинцу.

 

Кобног 31. маја 1999. нисам био са њима на истом задатку. Али су ми се касније јавили људи, који су били са њима из других јединица и испричали шта се десило. У том рејону у којем су били моји саборци, налазила се група страних плаћеника „Ел Муџахедин”. Ранко и остатак екипе баш су њих и тражили, по причи бораца који су са њима били. Шта се заправо десило. Када су кренули у потеру за Ел Муџахединима, пинц у коме су се налазили, налетео је на једну од ПТ мина, коју су управо Муџехедини поставили. Сви у пинцу гину на лицу места, изузев возача који је преминуо два дана након рањавања. Шта ту има занимљиво... Ранко и Јован Лазић су тада требали бити кући на пар дана, пошто нису били на одсуству од доласка на КиМ. Они, из не знам ког разлога, пуштају друга два млада војника да иду уместо њих, па ће Ранко и Јован ићи, када се они врате. Ово вам говорим, јер смо ми мислили да су Ранко и Јован кући када се несрећа десила.

Одлазим на индетификацију. Очекујем да ћу идентификовати момке који су кренули у акцију, не слутећи да ћу међу њима видети Ранка Вуковића и Јована Лазића. Нисам веровао када сам их видео. Није ми било јасно откуд они међу погинулима. Са њима су погинули водник Николић Борис и војници Ђорђевић Малиша, Павловић Игор и возач Перишић Никола. Захваљујући Ранку и Јовану, два млада војника остала су жива. То вам говори какви су то момци били и на коју су све жртву били спремни. Јер да су отишли на заслужено одсуство, као старији војници, не уступивши своја места млађима...

Данас би били живи...

На крају морам рећи, да породица Ранка Вуковића има чиме да се поноси. Понос је исказао више пута, као и сваки Србин из Црне Горе. Наиме, током рата (касније смо дошли до тих података), влада Црне Горе позивала је своје суграђане који су се налазили у саставу ВЈ на КиМ, да могу иступити из рата и вратити кући, без икаквих последица. Можда ова вест није до свих стигла, али из мог батаљона било је Црногораца који су се вратили, али морам признати да је ипак било више оних који су остали до краја.

 

На неком бољем месту...

 

СЛАВА ПАЛОЈ БРАЋИ!

Ранко Вуковић је сахрањен на градском гробљу у Мојковца, а његово име је уписано на споменик Јунацима ратова од 1991-1999, са осталим страдалницима и јунацима.

Успомену на Ранка Вуковића и његов херојски живота и смрт чувају његови најмилији, мајка, брат и сестра, учећи своју децу да срце њиховог Ранка „заувек живи и да не могу да га убију”.