Лозанка Радоичић

 

У вези споменика посвећеног херојима Кошара мислим да сте промашили идеју. Не знам са ким сте и како водили разговоре око споменика али трабало је и нас родитеље тих погинулих бораца да неко консултује. Споменик који сте дали као решење, најблаже речено, личи на споменик онима који су убијали наше синове.

Војници на врху планете немају везе са границом, а ни са пркосом једне мале земље против најјачег војног савеза. Имена погинулих војника треба да буду постављена на видном месту где ће свако моћи да их прочита, а не само деца која се увуку унутра. Ако се спомиње број од 108 (110) то су војници са свих караула а не само са Кошара, а то је још један доказ да тај споменик не траба тако да изглада. Да ли због тога желите да их сакријате? Да се не види колико је мало губитака имала ВЈ против тако надмоћним непријатељем међу којима је било, поред УЧК и свих из НАТО-а као других плаћеника, муџахедина и др.

Они су мртви па самим тим нема везе где се имена налазе. Они су у земљи па што не и њихова имена... Кога још занима ко су? А деца која то буду прочитала ионако не знају много о њима. Изјасните се прво да ли споменик подижете нашим синовима или онима који су их убијали. Како сада изгледа споменик се подиже управо њиховим убицама који треба да ослободе и целу планету. Од нас Срба. Постоји та „уметничка слобода” вајара, али она треба да иде у правом смеру а не тамо где нико не може да прихвати осим пар бораца који су дали себи за право да неке појмове замене и преговарају у име, пре свега, оних погинулих.

 

 

 

Биљана Васојевић

 

„Моје Племе сном мртвијем спава” одзвања ми у глави док читам о Споменику хероја Кошара, и осећам се као „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигдје никога”. Све читам, и не могу да верујем. Не могу да верујем да је СРБИЈА дозволила да се скупљају паре за споменик ЊЕНОЈ деци која не дозволише да нога непријатеља згази СВЕТИЊУ. Не могу да верујем да је СРБИЈА дозволила да се ово назове спомеником. Како споменици изгледају свима нам је познато!

Гледам слику, читам како ће имена погинулих бити исписана унутар земљине кугле и размишљам о томе како неко жели да поново сахрани нашу браћу и синове! Не да вечно живе, него да их сакријe, да их земља поново прогута! Мајко СРБИЈО да ли се ти то претвараш у МЕДЕЈУ па изнова убијаш своју децу!? Не размишља нико о породицама погинулих како се они осећају. Не размишља као што нису ни до сада! Не разумем... Да ли ја то поново сахрањујем мога брата? Ко не жели да се види његово име!? Ко не жели да се његово дело помиње?!

Востани Сербие, давно си заспала! Востани Сербие не одричи се своје деце! Востани Сербие, не гази своје хероје! Востани Сербие, погледај! Моли те ова пркосна сестра што се усудила да напише шта мисли и која је своје очи изгубила на Кошарама! Србијо, још није касно, не продај своје јунаке!

 

 

Браћа Рачић

 

Томислав: Пре свега, то није споменик, него скулптурица висока једва 4 метара. У разговору са Миодрагом Роганом, идејним творцем „споменика” и вајаром истог, дошао сам до закључка да он заправо и не зна шта прави. У првој објави Српског телеграфа се јасно види слика планете Земље, на којој стоје три војника и у рукама држе муње, и још неке артефакте који немају везе са Војском Србије (тадашње Југославије).

Питање које сам поставио Рогану је, да ли смо ми ратовали на Космету са муњама или личним наоружањем, какве везе имају муње са ратницима Космета!? Одговор је био, да то није планета, него Сунце, које представља живот, да је то Тесла заслужан за те муње и громове. Па је л' дижемо споменик Тесли или херојима Космета!? Друго: Српски телеграф на неку своју иницијативу скупља добровољне прилоге за то што Роган ради!? Је л' смо ми ратовали за приватну војску па народ скупља добровољне прилоге или за Државу Србију?!

Општа срамота је да народ скупља новац за хероје који су бранили Државу Србију, а да иста лично о свом трошку не подигне споменик својим браниоцима. Не говорим о срамоти народа што скупља и даје паре, него о Држави која то одобрава, уместо да сама подигне споменик. Треће: Ко је питао те исте браниоце Отаџбине и њихове родитеље, да ли је то ругло од „споменика” уопште пригодно њиховој жртви? Битно је изгледа мишљење самог вајара Рогана, да то „МОРА” да буде тако како је замишљено, и никако другачије!? Па господине Рогане, ко Вас је овластио да то тако мора да буде? Ко Вам је одобрио идејно решење ? Како се дошло до тог идејног решења ?

 

Звездан: Није ми јасно одакле право Српском телеграфу да уопште одлучује о томе ко ће направити споменик и како споменик треба да изгледа. Очигледно је и превише да су уредништво и Роган у неком договору око дизања споменика Херојима Кошара, а ево и зашто... Српски телеграф је 30. маја покренуо акцију подизања споменика Херојима што је тог датума и објављено у том таблоиду... Већ сутрадан су такође објавили да је за споменик потребно сакупити 25000е, а већ 2. јуна имали су ИДЕЈНО РЕШЕЊЕ како ће споменик изгледати?! Па ко је овде луд?! Као прво, ко се иоле разуме у било какав пројекат, зна да је прво потребно обелоданити да се траже вајари, и за шта се траже, да се објави конкурс, па од њих ко зна колико - одабрати најбољег, ил' најгорег, небитно, или од свих њих заједно тражити идејне предлоге за споменик... 

Када сви они спреме идејне предлоге, тада заседа компетентна комисија, ваљда, па се од свих тих идејних предлога изабере најбоље и да као ИДЕЈНО РЕШЕЊЕ! За све то је потребан један дужи временски период, а не три дана колико је требало Телеграфу да изабере Рогана, вајара-уметника шта год да је, за кога шира јавност никада није чула и који има звање „председника удружења ликовних уметника” и да донесе то решење?! Такође, што се тиче звања уметника Рогана, ко се разуме у удружења, такође зна да скоро свако може да региструје удружење и питање је ко је све члан истог, а могу бити нпр. и „наивци” може бити ко год хоће, буквално.. 

Роганово звање „председника удружења ликовних уметника” не значи да је он врхунски вајар, уметник, сликар... Оно што је такође важно је изгледа тог назови „споменика”?! То уопште није споменик, или бар не монументални споменик какав заслужују ти момци који су положили своје младе животе бранећи Отаџбину 1999. године против најјаче светске силе, већ је то једна АПСТРАКТНА СКУЛПТУРА, која са Херојима Кошара апсолутно нема никакве везе! Значи нити има везе са Херојима, нити има везе са спомеником, и сада ми реците: ко је тај који поред родитеља погинулих бораца, преживелих бораца, поред саме државе Србије, има право да доноси самосталне одлуке о овако битним стварима?!

Против сам варијанте да народ путем донација скупља паре за споменик, то је ИСКЉУЧИВО задатак државе. Ти момци, Хероји, не заслужују никакву „помоћ, донације” - они заслужују МОНУМЕНТАЛНИ споменик од државе Србије!

 

 

Иван Дражић

 

Браћо и сестре, поштовани борци...

Како је један од бораца рекао:

Споменик палим борцима (било које земље) треба имати: 

1. Историјске елементе

2. Временске

3. Географске

4. Етничке

Како та четири елемента тако и симбол државе или војске, од тих елемената овај споменик нема ништа, погледајте какав је споменик био јунацима Кумановске битке, о другима и да не причам, ако она неозбиљна скулптура постане споменик, само ће се показати пропадање српске или народне свести од нпр. Споменика који су подигнути у ранијем временском периоду.

Величина рата 1999. је у томе што је начињен светски преседан, да се једна држава бомбардује самоиницијативно, без икакаве одлуке Уједињених Нација и Савета Безбедности, од стране НАТО војне алијансе и њихове комплетне подршке терористичко-плаћеничким снагама УЧК.

Напомињем ово, јер жртва која је дата и саме године херојске браће која су пала за слободу, истину и част Отаџбине чини младост једне државе, неискварене, неокаљане - невиност једне Отаџбине!

 

У том духу не слажем се са брзоплетим и једностраним подизањем споменика који нема ту величину и који излгедом и идејом не представља оно што би требало да представља! А то је херојска борба једне мале државе у одбрани своје територије, у одбрани части и достојанства!

Обавеза и част нам не дозвољавају да зарад нечијих циљева задовољавамо исхитреним решењима споменика, већ да без расистичког, партијског или било ког другог дељења треба направити монументално обележје (Маузолеј, спомен - парк) Браниоцима Отаџбине за све оне који су дали животе за Мајку Србију!