Саша Иванковић потиче из јако скромне породице, био је син јединац и константно је помагао родитеље инвалиде. Отац му се јако тешко кретао, па чак и мајка, која без ципеле са платформом и штака, није могла нигде. Сем инвалидитета, за породицу се зна да су јако честити људи, скромни... Поправљали су обућу како би могли зарадити неки динар, за живот.

Иванковић је отишао да одслужи војни рок, часно, као и сваки српски младић. Са тог војног рока се никада неће вратити.

Саша, по прописима, није морао да иде у војску, јер је био старатељ мајци Гордани и оцу Миломиру, који су били инвалиди. Међутим, био је чврсто решен да обуче војничку униформу. У армију је отишао пред крај 1998. године, прво у Ваљево на обуку, потом је прекомандован у Гарду, у Београд. Кад је почело бомбардовање, његова јединица премештена је на Косово, на Кошаре. Саша није требало да буде прекомандован из Београда, због родитеља инвалида, али су његову јединицу, како нам је рекао, кад смо се једном чули телефоном, изненада пребацили на Косово - каже његов стриц Милосав. - Кад је почело бомбардовање НАТО, упорно смо га звали. Јавио нам се први пут 24. марта, потом три дана касније и од тада више ништа о њему нисмо чули. Последњи пут кад смо разговарали, био је веома узрујан. Данима смо упорно звали касарну, ништа о Саши нису хтели да кажу. Већ смо почели да слутимо најгоре... Пишу „Новости”.

Оно што његови другови из војске причају, био је тих, честит, нормалан момак - веома храбар.

Тог магловитог јутра 16. априла 1999. смо кренули на Маја Главу да потиснемо Шиптаре и њихове слуге са наше територије. Моје одељење је било са Капетаном Машом...

Наш задатак је био да заузмемо један врх, лево крило је био поручник Ивица Петковић са својим момцима. Десно је био Капетан Деда са септембарцима. Међу њима је био и Саша Иванковић, момак из Вреоца.

Почело је, жестока размена ватре! 

Они добро укопани, а ми ипак напредујемо.

Лево чујем поручника Ивицу како храбро бодри своје и гура напред: „Идемо јунаци... За мном!” 

Заузели смо тај врх, борбе не јењавају...

Њихов Бровинг не стаје...

У једном моменту на десној страни чујем наше, ово није добро... Запомагање рањеног борца. Касније сам чуо да је Саша хтео да покрије један празан део између његове борбене групе и њиховог десног крила. Ту је тешко рањен остао. На левој страни не чујем више Поручника Петковића...погођен је.

Све је утихнуло.

У току дана сви сем нас се повлаче за неких 500м. Маша каже да ми остајемо ноћас. Добро, шта је ту је... Киша опет целу ноћ, ни време нас не мази.

Целу ноћ смо будни, тако смо навикли... Од покојног капетана Круне сам научио једну фору. Кад сте на стражи, каже Круна, нађите неки нераван камен и на њега седите... Нема шансе да заспиш.

Свиће, чујемо их. Опипавају терен...

Прилазе на 30-ак метара и ми почињемо са ватром. Лепо смо се распоредили и опаљујемо по њима. Пеле са „Цецом”, не жали... Јовке, Рашка, Урке... Лепо јутро...

Око 9:30 већ нас скоро опкољавају, виде да смо само ми ту... Маша наређује да се извучемо. То и радимо.

Можда смо се спустили 100 метара испод тог врха, кад је наша артиљерија изменила облик Маја Главе...

Навукли смо их гомилу!

 

Тог дана је доста наших јунака остало горе, заслуге припадају њима. Због тих момака, међу којима је и Саша, сачуван је тај део рејона, многи су се вратили кућама, или су бар сахрањени како доликује, Саша се није вратио, води се као нестао. 

Војска је након рата родитељима сазидала кућу, нажалост, нису се наживели у њој.

 

Саша, вечна ти слава, чувамо успомену на тебе - заувек.